Gradonačelnikovica

Nekolicina nas iz tadašnjih Omladinskih novina i Duge čak smo i termin za mali fudbal usklađivali sa radnim vremenom Grgeča.

Jedna od brojnih priča koje je ta kafana porodila i učinila besmrtnom tiče se čoveka koga su inteligencija, kreativnost i smisao za humor činili vazda dobro došlim „sapatnikom“ za stolom.

Taj naš drug, naime, imao je običaj da, pre nego što krene kući u zagrljaj ženi, uvežba trezno stanje u smislu – nezaplitanja jezikom.

Stalno smo, sećam se, izmišljali teško izgovorljive „zadatke“, ne samo da bismo njemu pomogli već da bismo padali pod sto dok on frfljajući uvežbava nezgodna slova.

Mesecima je muku mučio da izgovori ime fudbalera Zvezde Dragana Kanatlarovskog. Zvao ga je i Katlanarovski i Kantalarovski i Kantavalorski… jedva bi ponekad ubo pravo prezime.

Taman je ovladao tom lekcijom, neko se setio da bi bilo dobro da uoči odlaska proveri može li da izgovori malo komplikovaniji zadatak:

„Kanatlarovski, sa ženom Kanatlarovskom i decom Kanatlarovčićima, popeo se na vrh Popokatepetla!“

Studenti Pravnog su prekidali predavanja da provere razlog tih salvi smeha koje su odzvanjale Bulevarom.

Na kraju je i to uvežbao.

Naredni zadatak, šta nam teško, glasio je: „Gradonačelnikovica“.

Tu se gotovo predao. A nije da se nije trudio. Dugo je uvežbavao, što za stolom u Grgeču, što u redakciji, što pred ženom, možda bi ovladao i tom materijom, da se nismo rasuli poput Bajaginih bisera, družeći se i evocirajući anegdote, tek tu i tamo, posle sahrana i parastosa.

NJega nema na tim našim grobarskim druženjima. A zakleo bih se, poznajući ga onako lucidnog, sjajnog osećaja za dosetku, da mu neko danas kaže da izgovori „gradonačelnikovica“, on bi lagano odspelovao:

„Goran Vesić“!

Ali, rekoh već, taj naš drug nije s nama. Sećanje na njega bledi iako je živ, nadam se i zdrav: „Janjičare“ i bog čuva“, kaže naš narod.

Tog našeg druga, pronicljivog, brze pameti i spretnog na rečima, koga je odneo talas „vunenih vremena“, te se onomad, sa sve svojim portalom, neskriveno p(r)odao kamarili koja nas jaše i mamuza, setio sam se ovih dana kad je poplava na svom prljavom talasu, sa sve muljem, lansirala – Gorana Vesića, zamenika gradonačelnika Beograda.

Nakon ovogodišnjih hiljadugodišnjih kiša u Beogradu i okolini, na sajtu Kurira pojavio se tekst čiji ceo naslov glasi „Ovo nije Venecija, ovo je Vesićev Diznilend: Automobili plivaju prestonicom, grad doživeo apokalipsu, a od zamenika ni traga ni glasa. Beograđani pobesneli“.

Sat vremena kasnije tekst je nestao: odnela ga poplava.

Paralelno s tim, lik kome bi se u CV-u moglo provući i „organizovanje navijača da uriniraju u gumene balone, a zatim gađanje protivničkih košarkaša tim balonima,“ daje seriju intervjua u kojima vizionarski svedoči da je „rešenje u istorijskom dogovoru Srba i Albanaca, ali i da su „Tadića zvali ‘Boris tačno u podne’ jer pre 12 nema šanse da dođe na posao zato što je u kafani do četiri ujutru“, dok „danas imamo predsednika koji je posvećen Srbiji“.

Nekadašnja siva eminencija Zvezdinog košarkaškog, a potom u fudbalskog kluba iz vremena kad su napravili milionske gubitke u evrima za svog političkog protivnika, kome je inače napisao programski dokument pod nazivom „Manifest novih demokrata za novu Srbiju“ kad se ovaj kandidovao za predsednika Demokratske stranke, sad kaže: „On (Đilas) zna samo kako da ukrade pare. Ja ne znam šta drugo čovek zna.“

Nekako istovremeno, Veseru su poslodavci nagradili uvidom u internu korespondenciju novinara N1, čime se onako nedotupav javno pohvalio.

Ko je Goran Vesić?!

„Za ono što radi, Vesiću ne treba ni mozak. Kad god se u Srbiji pojavi neka prljavština, pojavljuje se zli pufnasti gonom, Đinđićeva kolmovana, dresirana i kevtava francuska pudlica“, pisao je svojevremeno o njemu Aleksandar Tijanić, a na uzvratne optužbe još je dodao:

„Ostaje mi samo da prebijem tog pufnastog gnoma“.

Nije održao reč jer ih je oko svoje sofre, zajedno s Vladimirom Popovićem, povremeno i onim „našim“ drugom iz Grgeča, okupio Aleksandar Vučić.

Za Vesića će danas reći da je lažljiv, paroljubiv, bahat, zlopamtilo, arogantan, nemoralan, bolesno ambiciozan… i još štošta nešto.

Neki će to i osporiti!

Ali kad kažete: „Onaj mali smrad“, u Beogradu svi tačno znaju na koga mislite.

Goranu Vesiću takvom kakav je, nadarenom samo za prljavštinu, lično ne bih dao da se brine čak ni o, takvom kakav je, Goranu Vesiću.

A ovaj je svom prvom „janjičaru“ poverio ceo jedan grad.

Kako god; ako neko ovih dana sretne Vučića, neka mu prenese da se ni slučajno Vesiću ne požali da ga boli glava: poljubiće mu čelo, previti hladne obloge, a onda pod izgovorom da ide po aspirin skoknuti do Novog groblja da zakupi parcelu.

Takav je.

I neće joj biti prvi put.

Gradonačelnikovici!

P.S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je otišla velika & neponovljiva BORKA PAVIĆEVIĆ.