Ovaj moderni Jovanča Micić zove se Dragan Marković. Mada nema dodirnih svojstava, radije se odaziva na – Palma. Prvi je čovek Jagodine, Pomoravlja a netom će, slute gatare, i Srbije. Koja bi mogla postati Velika. Jagodina.

Iako najstariji tragovi života na tlu gde su se zapatili Jagodinci potiču iz mlađeg kamenog doba, tek pojavom narečenog Palme, ovaj grad postaje gotovo – brend. Stvorena je tako fama da je Jagodina zapravo prekrasna zemlja Jagoda, iz onog crtaća u kome „žive“ Jagodica Bobica, njena mala sestra Jabučica, psić Flekica i mačkica Perlica; onaj sanjani raj u kome je svima sve potaman; ona prekrasna zemlja u kojoj umesto kiše i snega padaju jagode i investicije.

U zemlji Jagodi(ni) dobro raspoložene i vesele ljude svaki nov dan očekuje nova pustolovina: besplatno vakcinisanje ili osemenjavanje stoke; gutanje pikavca umesto bacanja na ulicu; neplaćanje zakupa tezgi na pijaci ili parkiranja; veličanstveni doček Arkana; 100 evrića za novorođeno dete; dobrovoljno pohođenje ratišta; besplatna vožnja do bolničkih centara; organizovan odlazak na sahranu Slobodanu Miloševiću; darovanje majke Rusije sa 3,5 hektara gradskog zemljišta… Podrazumeva se da režiju i scenario ove urbane animirane bajke potpisuje Dragan Marković Palma.

Metodom koju je izabao da dodje na vlast, Palma je pokazao da je igrač kalibra koji prelazi lokalne okvire: prvo je zaradio pare a onda osvojio vlast. Biznis je proširio na politiku. I to tako da građanima ne šteti mnogo a njemu, nekako, prija. I svi u gradu znaju: ne prima platu i vozi se sopstvenim a ne opštinskim autom.

Pre nego je svoj autoritet utopio u populističke akcije tipa „U se, na se i poda se“, Palma je, iako rođen u imućnoj porodici – pekao cigle. Prvi veliki novac zaradio je kao priučeni estradni menadžer: osim muzike za svadbe je obezbeđivao i šatre. Oduvek je razumeo narod: priređujući mu ugođaj okretanja na ringišpilu, samo na jednom vašaru zaradio je 5.000 maraka. Prvim kupljenim kamionom razvezao je nekoliko tona uglja i u taj biznis je toliko zagazio da je postao glavni snabdevač vojske. Danas je vlasnik kompanije koja zapošljava preko 100 radnika. Da, u zvaničnoj biografiji, u stavci „stručna sprema“ stoji – privatni preduzetnik.

Onda ga je krenulo i u politici. Brže nego je to i sam očekivao, postao je uzorak čoveka starog, trenutnog i budućeg poretka. Lukavo se držeći starog moravskog recepta, njegova je odanost postala konstanta, samo su se osobe kojima je bio odan menjale. Sredinom devedesetih godina zajedno sa Arkanom je osnovao Stranku srpskog jedinstva. Vešto je koketirao i sa socijalistima i julovcima. Sa strankom Jedinstvena Srbija bio je u koaliciji sa Vojislavom Koštunicom i Veljom Ilićem a onda okrenuo leđa narodnjačkim pajtašima Raki, Bedži, Velji & comp. i krenuo utabanom trasom Jovanče Micića. Tako je Boris Tadić prestao da strepi hoće li ga na putu u Evropu podržati Čeda, Đelić ili Milica Delević. Zauzvrat, ceo diplomatski kor i sam Boris Tadić omlatili su slavski kolač u Markovićevom Končarevu a Palmina TV „Palma“, koju je svečano pustio u rad onaj Arkan, sve je to ovekovečila. Tu je i Palmi srce zadrhtalo pa, kao ni Arkanu, ni Borisu nije ostao dužan: „Boris Tadić je pravi čovek za Srbiju. Srbija od 2000. godine do 2009. nema boljeg čoveka za poglavara, da ga tako nazovemo“.

Izjave koje gotovo svakodnevno rasipa ovaj jagodinski šoumen skoro terapeutski smanjuju ozbiljnost političke situacije. Simpa su njegove priče o Betovenu i Šopenu ili traktoru i patriotizmu; dečački iskreno deluje kad zagovara promiskuitet i evrima daruje Srbe koji ne koriste kondome; racionalno zvuči kad, ultrahomofobičan, nudi pederima D&G da posluju u Jagodini „ako će da zaposle veliki broj radnika a ne da vode ljubav pred svima“…

Zajebano je kad svoje populističke nepodopštine počne da provodi u delo. Kad (ne)glasanjem koči zakone. Ili, uprkos zakonima, tuđe hektare, poklanja ruskim prijateljima.

Po cenu čega, jednom se mora saznati. Jer, da parafraziram jednog Slobinog ministra informisanja: „Kondom laži je pukao i istina će početi da curi“.

Čak i deca znaju da bajke imaju kraj! I da Jagodica Bobica ne postoji!

Koliko god Palma europski zviždukao „Turski marš„ ubeđen da je to „Oda radosti“, sve svoj na svome da je reč o istom, ruskom autoru, gluvom poslastičaru, autoru najpoznatije melodiju za Nokiju koji se odaziva na ime – Čaj(a)kovski!

(Ovaj tekst je pisan 877. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)