„Bata Gašić je pokazao razliku između nas i njih“, poručio je Aleksandar Vučić iz Kruševca Srbiji! „Šefe, Kruševac i Rasinski okrug te vole“, poručio je Bratislav Gašić Vučiću! Nedostajalo je samo da Vučić izgovori ono Slobino „Volim i ja vas!“
Ovo bizarno naprednjačko uvlačenje, bez vrhunca u konačnici, palo bi u drugi plan kao i svaka loše odglumljena scena unutarpartijskog seksa, da Vučić nije nesvesno lansirao jednu iritirajuću nedoumicu: kojim to kvalitetom i veštinama odskače Bata Gašić i pokazuje razliku između „nas“ („naprednjaka“) i „njih“, („nenaprednjaka“)!
Pre nego što će postati ništa, Gašić je bio – skoro sve.
Jedna škola mišljenja kaže da je u fazi adolescencije ovladao keramičarskom gletericom, druga da je po struci baštovan, kad lično od Gašića tražite uverenje o završenoj srednjoj školi, on pokazuje – diplomu Ekonomskog fakulteta.
Bata Santos je u vreme Slobodana Miloševića bio jedan od prvih uvoznika kafe, dok se to zvalo šverc. Kao bogat i zaslužni građanin, rukovodio je ženskim odbojkaškim klubom, lokalnom fudbalskom školom, ličnom televizijom, bogatio se, sve dok kao jedan od osnivača SNS nije postavljen za gradonačelnika Kruševca. Familija Gašić „dužila je“, pored ostalog, dve reklamne agencije, jednu firmu za proizvodnju televizijskog programa i tri televizije, sve se to finansiralo iz opštinskog budžeta.
Čim je sa svoje FB stranice obrisao sliku gde se rukuje sa Miroslavom Miškovićem, čarapanski mangup dogurao je do mesta potpredsednika stranke i ministra odbrane: tu je pokazao zavidnu vojničku disciplinu i, protivno zakonu, uporno odbijao da ombudsmanu Saši Jankoviću dostavi dokumenta o incidentu između Žandarmerije i „Kobri“ iz obezbeđenja brata premijera Vučića, a zatim, mudro, otćutao i celu aferu oko prisluškivanja opozicionih lidera, stranačkih i sindikalnih aktivista od strane podređene mu VBA.
Jedan od rezultata Gašićevog bahatog kršenja propisa bio je i manjak ljudskog brojnog stanja.
Sat i po pre ponoći u petak, 13. marta 2015. godine, u rejonu aerodroma u Surčinu, srušio se helikopter Vojske Srbije: stradala su četiri člana posade, dva zdravstvena radnika iz Novog Pazara i pet dana star Šehin, bolesna beba koju je helikopter iz Raške transportovao u Beograd.
Razlog za smrt sedmoro ljudi, bilo je jasno već jutro posle tragičnog čina, moglo je biti samo – ljudski faktor. Upravo je Gašić, naređenjem da helikopter urgentno uzleti, uprkos oblačnosti i lošoj vidljivosti i zahtevom da slete na aerodrom Nikola Tesla, gde su ih čekali kamere i ministri zdravlja i odbrane, pokrenuo lanac kršenja procedura koji je uzrokovao pad helikoptera.
Iza nenamerne, ali očite, greške, stao je Vučićev autoritet koji je na smisleno pitanje – „Ko je kriv?“, dao besmisleni odgovor:
„Gašića i Lončara neću da dam!“
Gotovo devet meseci kasnije, kamere koje nisu sačekale ministra Gašića u Surčinu, dočekale su ga u Trsteniku u obilasku „Prve petoletke“:
„Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu“, lanuo je!
Smenjen je i „teleportovan“ u političku zavetrinu.
Taj i takav Gašić, tvrdi Vučić, danas „pravi razliku“ između „njih“ i „nas“!
Osim neprijatnog podsećanja da predsednički kandidat i dalje pravi nepristojnu podelu ljudi na „naše“ i „nenaše“, Vučićev gest može se tumačiti i kao klečanje pred Gašićem. Lanac kršenja procedura koji je uzrokovao tragediju sigurno ne bi bio pokrenut da je na mestu ministra odbrane bila kompetentna ličnost. Ministar je smenjen zbog prostačkog odnosa prema novinarki, a ne smrti 7 osoba, jer bi u tom slučaju kandža odgovornosti zagrebala Vučića, koji je delegirao nesposobnog ministra. Gašić je sve to umeo da istrpi, da bi kao zahvalni vojnik partije, danas bio rehabilitovan i istaknut kao uzor kakvi bi morali da budu „nenaši“ ako hoće da postanu „naši“!
Istorija je često poslužila kao servis za pranje prljavog rublja, ruku i karijera! Podrazumeva se da je Gašić u celoj ovoj priči tek nusproizvod varenja istorije. Svoju savest pere glavni igrač, onaj koji dižući prašinu („Gašića i Lončara neću da dam!“) krije svoju golotinju. Netaktičnost, međutim, kojom to čini, deset dana uoči dvogodišnjice pada helikoptera, nadgornjava bizarnu „anegdotu“ u kojoj je Gašić ministru Lončaru za rođendan poklonio maketu helikoptera.
Istorija će, nesumnjivo, kad-tad označiti krivce za smrt u padu helikoptera. Istoriju, kažu, pišu pobednici. Hoće li stranice naše istorije pisati Martinovići, Đuke, Maje, Krstići, dr Sline, Vučićevići i slični, zavisi i od 2. aprila.
Država ili družina?!
Ovo je dobra prilika da se stane na kraj prirodnoj sklonosti današnjih vlastodržaca da budu apsolutno neodgovorni. Čak i kad je smrt u pitanju. „Naših“ ili „nenaših“, svejedno!
(P.S. Ovaj tekst pisan je 7 dana pre nego će se oni koji su slavili njegovu smrt u dvorištu Vlade Srbije pokloniti senima Zorana Đinđića)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
