Za očekivati je da u ovu tezu slepo ne veruje uvelo članstvo DSS-a, aktivisti Velje Ilića, altruisti iz „Obraza“, Pokreta „1389.“ i „Kola srpskih sestara“, ekipa, dakle, koja u najmokrijim nacionalističkim snovima teško da može dobaciti do dvocifrenog rejtinga. Van je pameti, međutim, da na osporavanju ovog gotovo aksioma insistira onaj ko je najzaslužniji što ova (moja) tvrdnja s pravom nije podložna ni logičkom dokazivanju ni pobijanju, onaj koji spornog aktera najbolje poznaje: Vojislav Koštunica, lično!

Sneg veje, medvedi tamnuju u brlozima, od senke ni pomena, idila jedna; taman pomisliš da se i on uozbiljio i zaćutao, kad eto ti starog mačka; iznikne odnekud poput preambule, spusti naočare na dno nosa i iz čista mira predloži da se vrati tamo gde mu nikad nije bilo mesto: „Narod hoće promene“ ili „Narod hoće mene“, svejedno, lider otočastvenog DSS-a u samo tri dana dva puta se založio za izbore. Umesto da se zbog zbilja alarmantne situacije (sneg usred februara) pri’vate lopata i za Đilasovu naknadu od 2.000 dinara po lopati, t.j. članu pomognu u čišćenju Beograda, Koštunica & comp. bi da počiste vlast koja je Srbiju dovela u opasnost – „ekonomski, socijalno, politički i moralno“. Podrazumava se da u toj pustinji javašluka Koštunici ne trebaju ni Toma Nikolić ni „neki novi DOS“: faraonsku piramidu je namenio sebi i svojoj „pouzdanoj i proverenoj“, netom podmlađenoj stranačkoj strukturi.

Vojislavu Koštunici se može prebaciti da je kozervativan, hladan, dosadan, lukav, bezličan, prevrtljiv, pesimista, tvrdoglav, nejasan, ciničan, zlonameran, ili čudno ambiciozan. Ali, da je glup ili da neracionalno nije svestan svog aktuelnog kapaciteta i političke zaostavštine, to već ne pije vodu!

Ni pre 5. oktobra, kad je, teška srca, na nagovor Slobodana Miloševića, prihvatio pobedu DOS-a, Koštunica se nije uklapao u maršrutu opozicionog srbijanskog jata.

U časopisu „Obraz“ rajcao je pastvu protiv Dejtonskog sporazuma; umesto članstva na proteste protiv Miloševićeva slao je zastave; građanski bunt zbog pokradenih izbora ‘96. ispod sopstvene terase, podržavao je sa zainteresovanošću penzionera iz komšiluka… Kamufliran, ipak, u pobednika koji „sme da vas pogleda u oči“ i u golemoj nevolji nametnut kao „spasitelj iz ludnice“ Koštunica se demaskirao čim su borba za vlast i „spas Kosova“ postali stožeri njegove naopake politike.

Đinđićevu „polupunu“ biračima je konstantno prikazivao kao „polupraznu“ flašu; za vreme konkurentovog premijerskog mandata otvoreno je stao na stranu „štrajkača“, pod crvenim beretkama i punim naoružanjem; optužio ga je za prisluškivanje i likvidaciju debeovca Gavrilovića, poznanika svoje žene; a posle ubistva, (ne)dvosmislenim izjavama, kroz svoja i usta svojih jurišnika, dovodio ga je u vezu sa kriminalnim podzemljem.

Prvi se, po atentatu, setio „koncentracione vlade“. Mesto premijera doživeo je kao šansu za uvećanje moći i priliku za služenje partijskim sponzorima (privatizacije), Miškoviću (C market) i Rusima (NIS)! Izdao je Tadića, ne podržavši njegovu predsedničku kandidaturu, samo tri dana je bio „vera“ i podrška Tomislavu Nikoliću u pokušaju da od Srbije sočini rusku guberniju. Još je nosio flor zbog otcepljenja Crne Gore, mučki ga je strefilo „srce Srbije“ – Kosovo. Kardiovaskularne tegobe nije uspeo da zaleči ni opštenarodni piromanski hepening: usta punih naroda, vratio je mandate glasačima i, činilo se – otišao u legendu!

Šta, onda, može stajati iza poslednjih mantričnih samopreporuka DSS-a kao reformske stranke i ideje da ovaj mrzovoljni tim može trasirati put u svetlu budućnost? Otkud motiv za novi krstaški rat sa zdravom pameću, minornim rejtingom i aktuelnim političkim kapacitetom? Kakva je to posebnost koja kandiduje ovu stranku, kao ključnog aktera „preporoda Srbije“? Šta to, posle definitivnog političkog fijaska, opet preporučuje dr Koštunicu za javne poslove?

Odgovor, možda, treba potražiti u spekulacijama da Koštunica poslednjih dana, poput oronulog mornara, intezivno traga za sigurnom lukom. A jedina uvala u kojoj se može bezbedno ukotviti jeste – vlast. Pod uslovom da su koordinate te „uvale“ sakrivene od pomahnitalog „Balkanskog ratnika“ i drugih ratobornih „istraživača“ koji, osim po Šarićevom statusu, kopaju po privatizacijama, Železnici, Kolubari, Artemijevom biznisu…

A bura duva. Od onih bura koje odnose ljude.

P.S. Idiotizam na grčkom znači i – posebnost! A idiotom se, na istom jeziku, označava „čovek neupućen u javne poslove“. Tek da zna.

(Ovaj tekst je pisan 975. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)