Dejvid Mekalister, specijalni izvestilac EP za Srbiju, & Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku i proširenje, definitivno su najgori „inspektori“, „kontrolori“ ili „prijatelji Srbije“, kako vole da se tituliraju, koji su pohodili ove prostore, otkad smo trn u oku pristojnom svetu koji nas okružuje.

A nije da je bilo malo tih „inspektora“: od protuva i zamlata, do ljudi od profesije i reči.

Nobelovac Eli Vizel je devedesetih često dolazio sa porukama mira, i kako je on govorio, razumevanja. Satiš Nambijar, recimo, indijski general komandant snaga UN, bio je često u beogradskom „Hajatu“. Navraćao je i austrijski ministar Alojz Mok, osvedočeni protivnik ondašnjeg režima. Đani De Mikelis recimo! Ili Tadeuš Mazovjetski, Poljak i katolik, čovek koji je posetivši neke ratne logore na tlu bivše Jugoslavije u Beogradu naišao na osporavanje. Ili Henri Vejnands, diplomata holandski, izaslanik koji je 11 puta posetio Jugoslaviju da bi, na kraju, ko zna zašto, zaključio kako se „u Srbiji mnogo pije“. Viktor Filatov, ruski general koji je uporno tvrdio, jedini, doduše, kako Srbija nije sama.

Pa Helen Delić Bentli (članica američkog Kongresa, Srpkinja poreklom) koja je i u onim nelagodnim vremenima istrajno pokušavala da, mahom, zabludeli američki svet ubedi da je „naša istina“, posebno ona zvaničnog Beograda i posebno ona o Kosovu, prava istina. Da bi konačno 22. septembra 1992. godine napisala pismo gde pored ostalog kaže:

„Poštovanom gospodinu Miloševiću… za dobro srpskog naroda i Jugoslavije pridružujem se horu glasova koji zahtevaju da se povučete sa položaja predsednika Republike Srbije… Molim Vas, razmislite o narodu.“

I Tore Beg, diplomata od karijere, do 1988. godine punih osam godina ambasador Kraljevine Norveške u Beogradu koji je uvek u prvi plan isticao pitanje Kosova. Seća li se iko Sajrusa Vensa, jednog od kopredsednika Konferencije o Jugoslaviji, koji je ljude sa ovdašnjih prostora učestalo uveravao da upravo istina ne mora da bude ključna tačka u razgovorima. Beše ovde i Voren Zimerman, poslednji američki ambasador u Jugoslaviji, koji je napustio Beograd, neki kažu uoči uvođenja sankcija a neki drugi – kad je Milošević prestao da sa njim cepa viski. Pa, Lorens Iglberger, državni sekretar za inostrane poslove, prvi diplomata od karijere koji je došao na čelo Stejt departmenta, čovek koji je prešao dugačak put do „nežne sklonosti ka Srbima“, do jednog od najoštrijih kritičara srpskog režima.

Bio je ovde i lord Piter Aleksandar Rupert Karington, bivši ministar spoljnih poslova i odbrane Velike Britanije, generalni sekretar NATO, pregovarač koji je kao „majstor u otkrivanju slabosti drugih“ prihvatio zadatak da se bavi onim što se zvala Jugoslavija. I lord Dejvid Oven, jedan od kopredsednika Konferencije o Jugoslaviji čija je životna i profesionalna karijera bila gotovo besprekorna. Pa Andrej Kozirijev, Konstantin Micotakis, Piter Hol, Majkl DŽon Robinson… sve do Hakerupa, Štajnera i Hari Holkerija, nezaobilaznog Ričarda Holbruka, pa na kraju i našeg slovenačkog Jelka Kacina, koji je odnosu na Hana i Mekalistera bio mila maca!

Svi su ovi ljudi, od prvog do poslednjeg, bili na strani naroda: ne vlasti i države, već ljudi! I medija!

Kad je tokom protesta ’96. iznebuha ušla voda u koaksijalni kabl Radija B92, dan kasnije je na Miloševićev kanabe sela Keti Morton, šefica Komiteta za zaštitu novinara i, ne baš nevažno – supruga R. Holbruka. Veran Matić, ozbiljno ukočen i gotovo nepokretan, ležao je na stomaku na kanabeu američke ambasade i umalo nije skočio do neba kad mu je Keti saopštila da je voda „isparila“ iz kabla a da će program B92 moći da se „širi“ i preko državnih repetitora.

Ove dve današnje „Keti“, Dejvid i Johanes, u najmanju ruku moraće, jednom, da polože račune zbog pomaganju u kršenju vladavine prava i gušenju slobode medija u Srbiji.

I ignorisanje je saučesništvo.

Hanovo insistiranje na dokazima da je medijska sloboda ugrožena, u trenutku kad je i golim okom, čak i iz Brisela uočljiva medijska tama koja se nadvila nad Srbijom ili Mekalisterova „pomirljiva“ konstatacija da „nije uočen napredak kada je reč o slobodi medija“ u času kad sva relevantna novinarska udruženja i asocijacije, osim UNS-a, ustaju u odsudnu odbranu medija, nisu, blago je reći – potezi prijatelja.

Nezgodne situacije, to je zakonitost, testiraju prijateljstvo pa je takav slučaj i sa nepojamnim „pehovima“ koji se „dešavaju“ medijima. Ostavljeni su na milost i nemilost čoveku koji se pita za sve i ima odgovore na sve. NJihova je sudbina u rukama autokrate koji Mekalistera i Hana naziva – prijateljima Srbije.

U njihovoj sferi interesa to možda i jeste tako: činjenice kažu da Mekalister i Han nisu prijatelji medija.

P. S. Ovaj tekst pisan je 28 dana pre godišnjice otkrivanja oružja u Jajincima. Ništa, samo konstatujem!