„Svašta se moglo čuti na tom skupu. Neki su diskutovali kao da žive u 14. veku, ustanu i guslaju – kakva Evropa, kakva Bolonja, imamo mi naše…! Na izlazu slučajno sam se sreo sa Đinđićem, koji mi je rekao: ‘Vidiš li, muftija, sa kojom stokom treba da reformišem Srbiju'“.

Zukorlić je strpljivo sačekaju da utihnu salve aplauza a onda se retorički zapitao:

„Može li jedan sistem biti nepravedniji nego dati takvoj ‘stoci’ da vam glasa o sudbini ovog univerziteta.“

A ni godinu pre toga, na otvaranju Bošnjačkog centra u Beču i promociji „Enciklopedije sandžačkih Bošnjaka“ Zukorlić je objavio kako je „Beograd pun bošnjačkih mozgova koji se, nažalost, koriste u svrhe srpskog naroda“, pa, redom nabrajao: Rasima LJajića, Mešu Selimovića, Emira Kusturicu, LJilju Smajlović, etc…!

A onda pre neko veče, dok se rvem sa Amigom po tepihu i više slušam nego gledam TV N1, čujem muftijsku retoriku, ne i njegov glas: Bošnjaci priznaju državu Srbiju koja će biti zasnovana na vladavini prava, ali ne i srpsku državu koja za Bošnjake predstavlja „genocidnu tvorevinu, sa neprihvatljivim imenom i načinom njene organizacije“.

Lik minu sa ekrana pre nego sam mu pohvatao tačke identifikacije. Mislim, glavu bi dao da je u pitanju Zukorlić, ili neko od njegovih sledbenika. Tek sutradan me edukuju: Suljo Ugljanin ukrao Zukorliću retoriku, ko Vučić Tadić politiku! I da se, čim ga odstranili od vlasti (Ugljanin, ne Tadić) setio da su državni organi Srbije u proteklih 28 godina „učinili sve da proteraju Bošnjake sa ovih prostora, da im obesmisle život“ a da je ključna stvar koja se zamera vlastima u Srbiji, „nepostojanje vladavine prava, pravne sigurnosti i jednakosti pred zakonom“.

Mašala!

Đavo mi ne da mira, počnem da se raspitujem o Zukorliću; ne bi on tek tako ksenofobiju i rečnik zlih vremena predao u ruke svom arhineprijatelju i tek tu svašta saznam. Patosirala me priča da je odnedavno vlasnik Stranke pravde i pomirenja (SPP) na čijem je osnivačkom kongresu vatreno obnarodovao da „ne postoji muslimanski bog, kršćanski ili bog jevrejski, kao što ne postoji bog bošnjački, srpski, hrvatski ili albanski“, da je „Bog jedan, svemogući“ i oglasio kako „nacionalizmu nema mesta: dobrodošao patriotizam, napolje i što dalje od nas nacionalizam“!

„Stoka“ i „bošnjačka supremacija“ su arhivirani!

Ali je osvešćeni muftija spreman da se mufte uhvati sa komunalnim problemima Beograda!

Otkad pamtim Zukorlića, a ima tome poprilično, on je sinonim zla u parapolitici. Nešto kao Vojislav Šešelj u politici, Zvezdan Terzić u sportu, LJilja Smajlović u medijima, Radoslav Lale Pavlović u kulturi ili Lav Pajkić u satiri…! Možda i gore, ako gore može biti.

Još uvek mi je sveže „odapinjanje strele“ (poput one protiv Salmana Ruždija, autora „Satanskih stihova“, koje je lansirao ajatolah Ruholah, znan i kao Homeini) kad je efendi Zukorlić objavljivanje publikacije Dragulj Medine, jedno književno besmisleno štivo, gotovo kičerski „dokument“ o intimnoj vezi proroka Muhameda i malodobne Ajše, okarakterisao kao „neprihvatljivo mešanje u osnove islama“. Izdavač je bio primoran na javno pokajanje.

Iz magle mi izranja i satirična fotomontaža u „Blicu“ na kojoj Muamer Zukorlić, muftija sandžački, umesto „ahmedije“ ponosno nosi pravoslavnu, obrednu, sa sve zlatnim krstom, pokrivalicu za glavu, što je on shvatio kao poziv na pokrštavanje zarad čega je njegova verujuća muslimanska duša doživela spazam. Mada je neslućena bol naneta tom satiričnom instalacijom bila neprocenjiva, finansijski stručnjaci iz Mešihata su, uz pomoć nebeskog digitrona, sračunali da se rana može zaceliti sa simboličkom naknadom od – 100 miliona evra.

Osim što je insistirao na sankcionisanju duševne boli, Zukorlić je obećao da će inicirati bojkot „Blica“ među Muslimanima: skandal koji je izazvao muftija insistirajući na izvinjenju pao je u senku skandala kome je pribegao „Blic“, tiražan i finansijski najmoćniji list u Srbiji, u vlasništvu evropskog kapitala, koji se zaista i izvinio.

Čime su nam i „Blic“ i muftija dokazali kako u ovom društvu postoje privilegovani građani ali i verske pa i ne samo verske zajednice.

Danas Muarem Zukorlić, bivši kontroverzni vrhovni poglavar Islamske verske zajednice u Srbiji i bivši predsednički kandidat, na primeru svog poslaničkog bitisanja pokazuje šta znači pružiti ruku pomirenja i, kako ponosno ističe, upućuje na moguće zastupanje interesa Bošnjaka „bez guranja prsta u oko srpskom narodu ili bilo kome ko drukčije misli“.

Ali, šta će mu na tom putu Nenad Prokić, potpredsednik stranke, kad je sam Zukorlić onomad u Beču rekao:

„Kad god je trebalo pametnih, bilo je: hajmo kod Bošnjaka!“

Jedino ako nije da stvara zabunu ko je danas autentični Zukorlić: sam muftija ili Suljo Ugljanin?! Mada se Prokić trudi!

P. S. Ovaj tekst pisan je četvrti dan otkako me LJilja Smajlović prozvala jer sam pišući tekst o političkim hijenama Srbije neoprezno izostavio njenu premudru malenkost. Neće se ponoviti.