Nenad Bjeković je ušao u fudbalsku legendu onim čudnim golom ljubljanskoj „Olimpiji“ u 973. minutu regularnog vremena čime je Partizan osvojio šampionsku titulu a Nenad Bjeković pravo da u prvi tim „crno belih“ ugura svog sina Nenada Bjekovića i da godinama, zatim, bude jedan od ključnih aktera „crno-belog“ sunovrata, a danas ponosni član Partizanovog parlamenta sa sve imunitetom i ingerencijama da, kad stasaju, u prvu postavu fudbalskog tima nekako ugura Nenada Bjekovića, unuka i unuku Nenad Bjeković. Nenad Bjeković, supruga Nenada Bjekovića, na tugu ovog potonjeg, od malena je, normalno, iskazivala averziju prema fudbalu.

Dragan Đurić, koloritni lik iz Dervente, inače rođeni Zemunac, vezivna je supstanca svih Partizanovih padajućih uspona poslednjih nekoliko godina. Navijao je za „crno-bele“ kad god se nisu plasirali u Ligu šampiona, kad god su ispadali iz Kupa UEFA ili Lige Evrope, kad god su dobijali ili gubili po vrljigama diljem fudbalske Srbije. Bez Đurića, kao predsednika, nekako bi se i moglo ali bez njegovih misaonih reminiscencija – nikako: svaki gol više u protivničkoj mreži mudro je propraćen pisanim saopštenjem a sporne situacije – ofsajdi i penali – video zapisom u kom nema sumnjivih detalja već mudro sročenih i još mudrije montiranih Đurićevih interpretacija i prezentacija posle kojih bi samo najzluradiji ostali u ranijem čvrstom ubeđenju da „onaj loknasti muca i kad misli“! Sa svojim filozofskim stavom – „Prazno je dublje“ – Đurić je u svetu fudbala stekao veliki ugled za koji niko ne zna ali uprkos tome on će ostati neprikosnovena piramida u Partizanovoj pustinji uspeha u čemu će mu, neosporno, pomoći i činjenica da nije nikada sam sa sobom, uvek ih je najmanje sedmorica i odlično se slažu: Đurić šnajder, Đurić uljar, Đurić izdavač, Đurić veterinar, Đurić trgovac, Đurić Mišković, Đurić sportski radnik…

Savo Milošević je Partizanovo dete, gotovo (odigrao je 98 utakmica i postigao 65 golova), rekorder je (102 utakmice) po broju nastupa za četiri reprezentacije (SFRJ, SRJ, SiCG i Srbije), pečalbario je i nosio dresove klubova kao što su Aston Vila, Saragosa, Parma, Espanjol, Selta, Osasuna ili Rubin.

Na glasanju za predsednika FK Partizan Savo Milošević je dobio 1 (jedan) glas a Dragan Đurić 44 (34, čuo je Milošević; 44, saopštio je putem video bima Đurić; 444, poverio se prijateljima Bjeković)! Od 17 bivših fudbalera Partizana, članova Skupštine kluba, njih 16 je, vođeno geslom „Struka ispred politike“, svoj glas dalo – Đuriću. Protiv Miloševića je glasao i Albert Nađ, njegov negdašnji saigrač, kooptiran, u komunističkom „bratstvojedinstvujućem“ maniru, odmah nakon glasanja, u člana najužeg rukovodstva. Za Miloševića je bio jedino Ljubiša Tumbaković, legendarni, najtrofejniji trener Partizana. Lekcija je savršeno upakovana.

„Možda zato što sam Bosanac ali ja nisam ništa naučio iz svega ovoga i nikada ovakve stvari i ovakav način rada neću prihvatati“, rekao je Milošević posle izbora, stavljajući tačku na svoju karijeru u Partizanu.

Ko god se iole razume u politiku i biznis, hoću reći fudbal u Srbiji, mogao je da pretpostavi ovakav ishod. Ivica Dačić jeste održao obećanje Savi i nije se mešao u izbor; poslao je Branka Ružića. Verovatno da pohapsi „huligane“ među delegatima Partizanovog parlamenta ( i navijači su, pet delegiranih, glasali za Đurića) ali se ovaj zaneo, glasao za zemunskog šnajdera i ostao u fotelji potpredsednika kluba („Bolje Ružić, nego neki kriminalac“, pohvalio ga je Dačić). Samo naivni su mogli poverovati da će se ćurak sam od sebe okrenuti te da će biznismenski serkl, delegiran iz privredničke baze u Šekspirovoj, glasati protiv sopstvenih interesa.

Volim da citiram sebe: „Podvučemo li crtu ispod profesionalnih biografija (Đurića i Miloševića) lako ćemo doći do motiva koji ovaj dvojac promovišu u kandidate za prvog čoveka FK ‘Partizan’: svako od njih namerava da se bavi svojim poslom – Milošević fudbalom, Đurić privatizacijom… Sve što je tokom predsednikovanja Đurić učinio u klubu neodoljivo podseća na strategiju koju je Mišković već primenio u ‘Zvezdi’: obezvredi a onda prodaj, t.j. – kupi“!

Time je priča o Partizanu gotovo okončana. Nastaviće se samo kao otužna ilustracija one Andersenove bajke u kojoj genijalni šnajder(i) praznine tka(ju) bajoslovno ruho „crno-belog“ uspeha koje je nevidljivo, ubeđuju oni, samo onom ko je glup ili nesposoban da od tog nepostojećeg „odela“ profitira.

A ko je lud da prizna glupost i nesposobnost?! Zato složno kličimo genijalnoj „tkanini“, divimo se nepostojećoj „odeći“, pridržavajmo okrajke nepostojećeg „plašta“! Dan kad će neko dete nevino povikati – „Partizan je go!“, sumorno je daleko!

(Ovaj tekst je pisan 919. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)