Mada se objavljivanje još jedne zbirke tekstova, ovog puta TV kritika, odavno ne smatra kapitalnim poduhvatom, Panović je od promocije knjige „Rafali u kamenolomu“ napravio uspelo katarzično veče kom su pečat dale snažne emocije, simpatije, smeh i – dobre vibracije.

Tekstove o sebi poletno su čitali Tanja Vojtehovski (TV Pink) i Žika Nikolić (RTS). O Panovićevom opusu govorili su Branka Otašević („Politika“) i Dragan Ilić (RTV B92). Na razdaljini od par metara, govornike su merkali Olivera Jovićević, vedeta RTS-a i prošlogodišnji nosilac titule „bruka za profesiju“ i moja malenkost, glavni urednik magazina STATUS u čijoj je organizaciji provedena „sporna“ anketa. Knjigu je objavio „Službeni glasnik“ na čijem je čelu Slobodan Gavrilović, kadar DS; u odsustvu Ivice Dačića promociju je pažljivo pratio Vlada Ilić, njegov šef kabineta. Nedostatak opozicije, makar one radikalnije, nadomestio je Ilić (B92) koji je, ničim izazvan, Otaševićki sasuo čašu vode u krilo.

Bilo je – prijatno. Iako je u zadimljenom prostoru još lebdela Panovićeva konstatacija da je „stvarnost mnogo tragikomičnija, praznija i grotesknija od televizije“, makar na trenutak potisnuta su patogena iskustva, neprijatne emocije i moralne dileme. U tom zadimljenom prostoru gotovo da su se mogli opipati dekontaminirani joni pacifikacije i denacifikacije – katarze, gotovo. Niko, srećom, nije ni pokušao da otvori prozor, pusti vazduh unutra i zakovitla prašinu prošlosti po kojoj smo, suzdržano, tapkali te srede. Kvalitet, makar izazvan „rafalima“, potakao je u ljudima samo pozitivne nagone.

O tome sam razmišljao odlazeći sa ovog „istorijskog događaja“. No, sećanje na ugodno druženje prestalo je da me prati čim sam minuo pored zdanja Skupštine Srbije gde se ovih dana krčka par rezolucija o Srebrenici. Oko čega se, a da štivo nije ni upakovano, već lome koplja. Rafali u Srebrenici i „kvalitet“ tog zločina nisu uspeli da nas ujedine u osudi nečeg što je počinjeno u naše ime.

Naprotiv, otupaveli u svojoj bezobzirnosti i odsustvu saosećanja, ovdašnje političke junoše prosto se utrkuju ko će pre podastrti STAV podložan ćudima i hiru trenutka, društvenoj i političkoj konjunkturi. U tome prednjače „naprednjaci“, pupoljci Šešeljevih radikala koji su se, valja uporno podsećati, uglavnom bunili što je priča o Srebrenici „zasnovana na izmišljenim ciframa“, Pre samo pet godina (uoči 10-godišnjice masakra), onaj njihov, sklon lažnim obećanjima, dao je reč da „sledeće godine neće biti Exita, ukoliko bude održan minut ćutanja za žrtve u Srebrenici“.

Iako priča o Srebrenici, po sudu Tomislava Nikolića, „nije naučno(?!) utemeljena“, Aleksandar Vučić, njegov politički posinak i latentni fan ratkokaradžićevskog bratstva kurentnim je, u jednom trenutku, procenio priznavanje zločina. Otelo mu se, čak – „stravičnog zločina“. Na pitanje zašto je godinama ćutao imao je dva odgovora: „Zločin je imao tako užasne razmere da jednostavno nisam bio u stanju to da komentarišem“, oglasio se iz Vučićevog tela duh Karla Jaspersa; „partijska disciplina je nalagala drugačiju ocenu“, glasilo je drugo opravdanje. Nije bilo dežurnog, da upita Vučića, ko ga je tukao po ušima da, jula 2001. emitovanje na RTS-u BBC-ovog dokumentarca o Srebrenici „Krik iz groba“ u srpskom parlamentu nazove „istorijskom sramotom i histeričnom propagandom protiv srpskog naroda“.

Njegova abreakcija, nije dugo trajala: istom brzinom kojom je, tako pročišćen, uzleteo put nebesa, Vučić je katarzično bubnuo u kurentnu realnost: nekoliko dana po priznavanju „stravičnog zločina“, partijski disciplinovano je odaslao novi zaokret u mišljenju: ali, ALI, zločina je bilo i na drugoj strani! Savršen alibi!

Aleksandar je Vučić, kao obrazovan čovek, sasvim sigurno imao dodira sa Aristotelovom Poetikom i njegovim poimanjem katarze u grčkim tragedijama. Poenta je da publika kroz uživljavanje u radnju i identifikaciju sa likovima – doživi svojevrsno pročišćenje, prolazeći kroz šok, traumu i žrtvu glumca. Po završetku predstave, odlaze pročišćeni i opomenuti. Publika se identifikuje sa onakvim likom kakvim ga glumac pod konvencijom uvede. Ali, kad imate ono što se u glumačkom žargonu zove „pretrčavanje“, čas ste heroj, čas kukavica, sad ste za, sad ste protiv, malo jeste, malo niste – publika gubi osećaj ko ste vi, zapravo. I igra li se na sceni tragedija, tragikomedija ili farsa?

Srebrenica jeste drama! Nije ni tragikomedija, ni farsa, a ponajmanje može biti – promocija. Izuzev u bolesnim umovima koji se varijacijama u mišljenju diče kao najvećim ljudskim darom.

(Ovaj tekst je pisan 961. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)