Ne znam kad se ova poslovična mudrost u Kineza tačno zapatila, ali logika nalaže da to svakako nije bilo pre ona tri požara u Studentskom kulturnom centru u vreme Vučelićevog direktorskog mandata. Uzalud je Milorad po čaršiji opanjkavao ljude Staneta Dolanca za sabotažu. Alfa & omega jugoslovenskog DB-a je, kaže legenda, raportirao drugu Starom:

„Vučeliću je od svih naprednih ideja preostala još samo ova o samopožaru.“

Nije mi poznato ni koliko je alfa & omega srbijanskog DB-a, Aleksandar Vučić, dakle, upućen u taj deo Vučelićeve vatrogasno/piromanske karijere, ali nema sumnje da nije mogao odabrati boljeg čoveka da ugasi „Novosti“, čuj mene požar – „Novosti!“ Nema osobe u zemlji Srbiji sposobnije od njega da sve čega se dohvati pretvori u pepeo i iz te beskorisne materije izvuče za sebe ćar!

„On ne može da odoli ničemu što nije njegovo, što je tuđe“, pisala je Mira Marković, životna drugarica jednog od njegovih najboljih drugova.

Nikad svoj ili, tačnije – večito tuđ ali u korist sopstvenog džepa, ovaj kameleon iz Crvenke uvek je iza sebe ostavljao katastrofu. I kad su bili srušeni svi saobraćajni znaci, on je uvek nekako prvi stizao na cilj, a onda, bogatiji, nastavljao dalje. Oduvek je bio uz elitu i toplo joj se preporučivao. Da su tada vizitkarte bile u modi, na „naslovnoj“ bi sigurno pisalo – „Milorad Vučelić, Jugosloven i mladi jurišnik Saveza komunista“ a na poleđini, nešto bleđim slovima – „Milorad Vučelić – disident“. Na naslovnoj bi pismo bilo latinično, na poleđini ćirilično.

Bio je i novinar i pozorišni kritičar, filozof i antropolog, dežurni marksista i liberal, političar i disident biznismen, „vlasnik“ najlepših žena ali i serviser pevaljki; Jugosloven, pa veliki Srbin, a zapravo Crnogorac, ljubitelj rukometa ili ne – fudbala, predsednik FK „Partizan“ i SD „Partizan“, štrajkovao je glađu i uživao u kubanskim cigarama, bio je socijalista i intelektualac opšte prakse, bio je i ostao najbogatiji socijalista.

Pre nego je iz džinsa i vijetnamke uskočio u listersko odelo, levičar zaljubljen u Če Gevaru, odrekao se Tita. Kapitalan uticaj na njegovu karijeru imao je Veljko Milatović, čuveni narodni heroj i društveno-politički radnik SFRJ, za čije će pristalice Milorad kasnije reći – „oni nisu naši politički protivnici, već egzistencijalni protivnici“. Izvanredne anticipacije, Vučelić je na vreme, pre njihovog „pada“, proredio i uobičajenu razmenu mišljenja sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović. Prvi se setio i „pokopao“ knjigu „Stranački pluralizam ili monizam“ Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog. U onim vunenim vremenima tražio je hapšenje Gojka Đoga a onda ga branio. Petljao je nešto i oko predstave „Golubnjača“. Ivan Stambolić i Dobrica Ćosić ostaće Vučelićeve neispričane i prežaljene ljubavi. Sve tvrdeći kako je „više nacionalan od Ćosića“ ‘ladno je učestvovao u njegovom smenjivanju.

U času kad mu je zatrebalo, iz krštenice je isparilo i „crnogorstvo“: „Srbin sam postao teško i bolno. Ja nisam Srbin iz muda. Moje srpstvo je izazvano“, reći će na čistoj ekavici.

Od oca, načelnika UDBE u Subotici, nasledio je nepogrešivi osećaj za nepatriotizam i vešto ga raskrinkavao: jedno vreme je imao ulogu „avaksa“ koji kruži nad Srbijom i razobličava strateški polažaj nerodoljubivih činjenica u tekstovima domaćih novinara. Zato je vodio Miloševićev RTS-a od 1992. do 1995, najmračniji u istoriji nacionalne televizije, gde je iznedrio Milijanu Baletić, Ratka Dmitrovića, Milu Štulu, Spomenku Jović, Stefana Grubača & comp. Nacionalna, pak, istorija novinarstva ubeležiće njegov intervju sa Miloševićem kao najudvoričkiji: i sam Sloba bio je šokiran šta ga sve Vučelić – ne pita! Smenjen je; ne zbog intervjua, kako nalaže pravda, već potrebe da posle Dejtona jastrebovi nestanu sa RTS-a.

Kraj Miloševićevog režima dočekao je kao najbogatiji socijalista i 5. oktobra prvi napustio SPS. Pokušao je da se umuva kod Đinđića. U vreme „Sablje“ bio je u pritvoru: kažu zbog šverca, ali je pušten posle 20 dana. Neki kažu nakon štrajka glađu, drugi jer je navodno Stanko Subotić Cane napisao nekakav ček. Nakratko je bio i uz Koštunicu. Vučela, ne Cane. Onda se toplo preporučio Aleksandru Vučiću.

„Kad bi sreo nekog novog, nekoga kome drugo političko uverenje i druge cigare stoje lepše, odmah je prelazio na njih – na druga politička uverenja i na druge cigare“, pisala je drugarica Marković.

Brojnim akvizicijama i funkcijama. Vučelić je ovih dana prikačio i uredničku fotelju u „Večernjim novostima“! Racionalnog objašnjenja nemam. Mada osećam dim, a gde ima dima…!

„Izabran od sebe, dragocen drugima, traje u inat onima koji bi voleli da su on, a to ne smeju da kažu, nastavlja da postoji na neobičnu radost onih koji znaju da mu dopuste da bude takav kakav jeste“, napisao je Vulin o Vučeliću!

Eeeeeee, sad mi je već jasno!

Da i nad udvoricom ima udvorice!

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je Vučić podržao Srpsku listu koja je podržala Ramuša Haradinaja. I Vučića! Svakog za sebe, razume se.