Sad se kaže – „Lupaš ko Dačić na zvaničnim susretima“!

Hajram Stiven Maksim je konstruktor istoimenog teškog i glomaznog mitraljeza koji je stekao veliku slavu u Prvom svetskom ratu: ispaljivao je nekoliko stotina metaka u minuti veoma bučno, govorili su da ne puca nego lupa. Vremenom se ovo poređenje pretočilo u idiom.

Ivica Dačić je šef srpske diplomatije, najdugovečniji političar u državi, večito razapet između pajaca koji zasmejava široke narodne mase, neodmerene lude i snishodljive lude u prisustvu onih koji mu mogu zavrnuti uši. Vremenom je prerastao u idiota.

Pominjanje Maksima u idiomu nikoga ne vređa.

Veza Ivice Dačića s novokomponovanim idiomom sramoti Srbiju.

Na jednom od panela na nedavnom Forumu na Bledu, gde se razgovaralo o evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana, Dačić je ispalio pravi rafal pošalica na račun domaćina, Hrvatske, Evropske unije, SAD, pa čak i supruge izvestioca SAD za Balkan Metjua Palmera.

Na samom početku panela Dačić je morao da se pohvali kako je avion kojim je doputovao pogodio grom.

„Prvo da vam kažem da sam živ, pošto me udario grom noćas kada sam dolazio ovde. Trenutno se utvrđuje da li je slovenački ili hrvatski.“

Na pitanje Gorana Svilanovića, moderatora panela, da li bi podržao viznu liberalizaciju za Kosovo, Dačić se šeretski osmehnuo:

„Šta si se na mene navrzao? Nije uvek dobro imati svog čoveka za moderatora.“

Govoreći potom o odnosima u regionu, uradio je mini-analizu:

„A i vi ste se ovde skupili zato što mislite da ćemo ovde da se svađamo nešto, a mi to često volimo da radimo i da ogovaramo jedni druge kod Evropljana“, kazao je Dačić.

U svom obraćanju kolegama iz Prištine, Albanije, Crne Gore, Severne Makedonije, BiH, Palmeru, ali i javnosti, Dačić se dotakao i hrane:

„Kremšnite su glavne ovde na Bledu“. Ustanovio sam da je jedan Srbin dao recept. Je l’ tako, Miro, nisi čuo to, sinoć su mi pričali“, obratio se domaćinima.

Po običaju, ministar inostranih poslova je govorio na perfektnom srpskom jeziku i kad mu je Svilanović sugerisao da malo sporije govori, tj. da da vremena prevodiocu kako bi preveo ono što je rekao, Dačić je odbrusio:

„Ja to govorim za one što razumeju naš jezik, ovi što ne razumeju, nije važno. To za njih ništa nije bitno.“

Govoreći o Evropskoj uniji, rekao je da je „priča o EU postala bajka“.

U jednom trenutku američkom izvestiocu dobacio je:

„Palmer, mi smo na vašoj strani, ne sekiraj se“.

Ni u osvrtu na dugovečan i mukotrpan proces integrisanja u Evropsku uniju, nije se manuo pošalica:

„Onaj ko je u Turskoj započeo pregovore, verovatno je umro. Ja sam u Srbiji započeo, ja sam još živ, nadam se da ću doživeti to.“

Vrhunac je pak bio kad je, govoreći o Palmeru, rekao da od njega ne očekuje ništa:

„Očekujem mnogo od njegove žene, koja je naša. Ne znam da li je iz Srbije, ali jeste iz regiona, a kod nas se kaže – ‘odakle ti je žena, odatle si ti!'“.

Uzgred je, aludirajući na suprugu američkog predsednika Donalda Trampa Melaniju, koja je Slovenka, dodao:

„A i vi Slovenci imate direktnu vezu do predsednika SAD“.

„I odoh, da me ne bi opet uhvatio grom“, završio je Dačić svoje izlaganje.

Niskog težišta tela i osmeha punog vedrine, Dačić je oduvek pažnju privlačio blagoglagoljivim prodorima i lupanjima: i kad je kuražio posrnule duhom („Oni koji tvrde da smo ovaj rat izgubili, nisu u pravu jer sama činjenica da su protiv nas uvedene sankcije, govori da smo ovu bitku i ovaj rat dobili“) i kad je raspaljivao nadu („Klinton sledeće godine idu u penziju, a naša borba se nastavlja“); I kad se nije predavao („Prestravljeni svet diže glavu slaveći našu pobedu…!“) i kad je posle 5. oktobra okrenuo ćurak naopako („Ja sam bio portparol SPS-a, nisam bio Miloševićev portparol“) i gotovo se odrekao uzora („Milošević nas je ostavio da lutamo kao guske u magli“) i kad se dodvoravao novom vlasniku („Kad dođu stranci, Vučić me uvek zove. Svaki put me tera da im pevam… Nema tu ničeg vulgarnog ni uvredljivog“) i kad kritikuje sebe („Moj život je večna borba s kilogramima, ali tako vežbam svoj karakter!“) i kad sebe uzdiže u nebesa („Kad imam problema, muzika reši sve. Izađem u kafanu, otpevam i bude mi bolje. Moj repertoar su ‘Santa Lucija’, ‘Podmoskovske večeri’, ‘Miljacka’… Volim i ‘Riblju čorbu’ i njihovu pesmu ‘Ostani đubre do kraja'“).

Naravno da sve ovo govori kakav je Dačić, ali još više kakva je država koju on predstavlja.

Na kraju panela na Bledu, kako javlja izveštač Blica, za reč se javila jedna žena s Kosova:

„Govorili ste kroz šale, ali nije šala i nije zabavno živeti na Balkanu“, zaključila je ona.

Da, nije zabavno živeti na Balkanu, pogotovo ne u zemlji u kojoj je junak ove priče gotovo trideset godina na vlasti.

I da: nije do njega, do nas je!

P.S. Ovaj tekst pisan je na dan koji je pokazao da i najjači mogu da izgube. Taktika je čudo!