Čarobni štapić!

Tako je pisalo na šarenoj kutiji.

Prva pomisao mi je bila da nema granica ljudskoj naivnosti.

Ko uopšte može da poveruje u tako nešto!

Međutim, odjednom me je obuzela čudna groznica.

A šta ako je zaista čarobni?!

Kroz glavu su mi prolazili svi moji brojni nerešivi problemi.

Bio mi je očajnički potreban jedan čarobni štapić.

A nije bio ni skup…

Raspakovao sam ga, za svaki slučaj zaključan u kupatilu.

Izgledao je kao obična kraća motka, samo drečavo crvene boje i sa zvezdicama.

Kineski proizvođač nije smatrao da je potrebno priložiti uputstvo za upotrebu.

Pokušao sam da se prisetim kako čarobni štapić funkcioniše u filmovima.

Valjda treba mahati i izgovoriti želju.

Dakle, bilo je vreme za akciju.

Ušao sam u dečiju sobu.

– Želim da najzad počnete da učite i popravite sve kečeve! – viknuo sam i počeo da mašem čarobnim štapićem.

Za divno čudo, sin i ćerka mi nisu rekli da iskuliram i da prestanem da smaram.

Rekli su: Da, tata.

To je već ličilo na čudo.

Zatim sam otišao u kuhinju.

Razmahao sam se čarobnim štapićem.

– Želim da prestaneš da besomučno trošiš pare i da počneš da mi redovno peglaš košulje!

/Žena je prvi put u životu ćutala.

Gledala je hipnotisano u čarobni štapić i rekla: Da, dragi.

Bio sam oduševljen i požurio da iskoristim čaroliju i na poslu.

– Želim da prestaneš da me maltretiraš i da mi isplatiš prekovremeni rad! – razmahao sam se čarobnim štapićem ispred gazde.

I on je bio manji od makovog zrna.

Rekao je: Da, Milivoje. Samo nemoj da me biješ!

I tako sam otkrio tajnu čarobnog štapića.

Čarolija je u motki.