– Zdravo živo, dobri moji, evo i mene, vaše Istine, kad me toliko prizivate!

Mi se baš obradovali našoj Istini. I tačno je da smo je godinama prizivali, posebno kad malo popijemo. Takav smo mi narod. Istinoljubiv.

Odmah smo joj skuvali kafu.

– E baš mi je milo što sam vam došla – raspričala se naša Istina. – Mada su me svi odgovarali. Ali mislim da je bilo krajnje vreme… Tolike ste godine bili bez mene… Stvarno više nema smisla…

Mi sve klimamo glavom, sve je u pravu.

– Sad možete da oterate Laž koja se ovde baš odomaćila… – cvrkutala je Istina. – I da živite sa mnom, dugo i srećno…

Lepo je pričala naša Istina, sve je to bilo u redu, ali se mi načisto sneveslili.

Niko od nas ne uspeva u oči da je pogleda.

Jer mi se nismo nadali da je naša Istina baš toliko ružna. Boli koliko je ružna.

I šta sad.

Mi joj, onako izokola, objasnimo da smo mi veoma osetljiv narod.

Da ne podnosimo velike promene, posebno ne na vizuelnom i emotivnom planu.

Tako da nam nikako ne odgovara ružna i bolna Istina.

– Lepo su meni svi savetovali da ne dolazim! – iznervirali smo našu Istinu. – A ja, budala, pomislila da vam trebam! E pa, ostajte zbogom, nezahvalnici!

Sad je i sama Istina videla kako izgleda prava istina. Ružna i bolna.

Nije ni čudo što je niko ne voli.

Nama, iskreno rečeno, kad je otišla, svima laknulo.

Pa odmah pozovemo našu Laž, onako lepu i zavodljivu, da nas malo oraspoloži…