Droga

– Šta je bilo?! – dočekao ju je ni najmanje raspoloženi Predsednik.

– Ovaj… predsedniče… ja znam da je ovo neprijatna tema… ali me sa svih strana… naročito članovi vlade… a i obični članovi naše stranke… stalno pitaju…

– O izborima!? – povisio je glas Predsednik. – Ma izbora će biti… kad ja kažem! Šta koga to briga!?

– Ovaj… ne pitaju za izbore… nego… oko one droge…

– Kakve, bre, droge?! – trgao se Predsednik.

– Ovaj… tako mi je neprijatno… ali većina… pa da kažem, velika većina naših članova… misli da nešto ipak treba da se preduzme… prema tom našem članu… koji je gajio tu toliku marihuanu… na tim silnim hektarima… i u tim tolikim tonama… LJudi misle da to zaista nije u redu… od nas… da podržavamo gajenje droge…

Nastupila je napeta tišina.

– Jesi li ti stvarno tolika budala! – iznenada se prolomio predsednik. – Pa zar ti baš ništa ne kapiraš?! ‘Ajde, za početak mi reci… kako pogrdno nazivaju naše pristalice… one što idu autobusima sa mnom po mojim mitinzima?

– Ovaj… pa… mislim da ih zovu „sendvičari“… – mucala je premijerka.

– Tako je! – odobrio joj je predsednik. – Sendvičari! A šta ti misliš, ‘leba ti, šta je bilo u tim tolikim sendvičima? Samo salama i krastavci?! E moja ovco! Pa da nismo imali tu… plantažu… i da nismo pravili sendviče… sa malim dodatkom… sa te plantaže… zar bi iko normalan išao sa nama po celoj Srbiji u autobusima i blejao satima po kiši i suncu?! Stvarno si naivna!

– Znači… to je! – Premijerka je izgledala prosvetljeno. – Sad mi je jasno! A baš sam se uvek pitala… što li su ti ljudi tako… dobro raspoloženi… i samo se smeju!

Premijerka se iznenada smračila.

– A šta ćemo… mislim… mi sada da radimo? Zatvorena je… ta plantaža… A idu izbori…