P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kao, 'oće da nam naprave put u selu.

Jer smo mi najsiromašniji.

Oni procenili.

Mi im lepo kažemo – hvala, ne treba.

DŽaba rad.

Imaju oni ćagu od ministra.

Pustimo ih mi, ko nas pita.

Dođoše bageri sa svih strana.

I prvo počeše redom da ruše kuće!

Ama, ljudi, ostavite nam kuće!

Kažu, mora tako.

To je evropski put, mora da bude širok.

A mi ćemo dobiti nove kuće.

Isto evropske.

Mi morali da unajmimo šatru od Mikaila.

Onu za svadbe.

Pa se nekako nagurali sa stvarima.

A ovi Evropljani samo ruše i asfaltiraju!

Napravili džadu široku ko fudbalsko igralište!

Kako li tamo prelaze ulicu, bog sveti zna.

Jedno jutro tišina.

Nigde nema bagera.

Samo neki skupljaju alat.

Šta bi?

Kaže, moraju na drugu lokaciju.

Kako na drugu, kad ste stigli samo do Miladinovog guvna!

Oni sležu ramenima.

Javili im oni Evropljani da mi više nismo najsiromašniji.

Jer imamo trasiran evropski put.

Pa idu kod nekih dole na jugu.

I odnesoše alat.

Naši hteli da razvale sve asfaltirano.

Ali se setimo da bi opet mi bili najsiromašniji.

Pa bi nam se opet vratili.

Šta je – tu je.

Put je ispao dobar deci za igralište.

Može i nama za kamena s ramena.

A subotom pogodan za stočnu pijacu.

Neće da se baci.

Nije to mala stvar.

Imati trasiran evropski put.