Negde predveče kad ima dovoljno šetača, staneš pored ograde mosta.

I buljiš u vodu.

Kad primetiš da te neko gleda, počneš da se penješ na ogradu.

Uvek neko priđe.

I onda počinje ubeđivanje.

Ti kao hoćeš da skočiš, on ti kao ne da.

Onda ti ispričaš standardnu tužnu priču.

Najčešće ti je upravo umrlo dete, poginula žena i razbolela se majka.

Francuzi mnogo osetljivi ljudi.

I hoće da pomognu.

Pa šta košta da košta.

Moglo se lepo živeti od samoubijanja u Parizu tih dana…

Ali sve što je lepo ima kraj.

Naletim na pandura u civilu, hapšenje, bajbok, i na kraju deportacija.

I vrate me kući u Beograd.

Šta da radim, probam stari štos.

Stanem na Pančevački most…

Ali svi mi viču „Bistro!“

Svi misle da sam pecaroš.

Promenim most, odem na Železnički.

Tamo svi stoje i bulje u vodu.

Stalno čekaju neke vozove.

Na kraju odem na Brankov, i totalno se razočaram.

Tamo vrvi od konkurencije!

Ja sam se uzdao u svoju veštinu, ipak sam francuski đak!

Ali slaba vajda.

Ove moje beogradske kolege su sve radile isto kao i ja.

Ja buljim u vodu, oni bulje u vodu.

Ja se popnem na ogradu mosta, oni se popnu na ogradu mosta.

U međuvremenu, niko živi nam ne prilazi.

Samo poneko pokazuje na nas prstom i smeje se.

I onda su ove moje nove kolege jedan za drugim poskakali s mosta.

Sad ne znam šta da radim.

Izgleda da je to ovde novi štos…