– Mali, baš si me iznenadio, od tebe se tome nisam nadao, od svih drugih sam očekivao, ali od tebe posle svega, a ti tako o meni…

Nisam najbolje razumeo o čemu se radi.

– Znao sam tvog oca – nastavio je poslovođa kanonadu – bio je divan čovek, zbog njega sam te i primio, i pomagao ti, i naučio te zanatu… a ti nož u leđa!

– Ja zaista ne znam o čemu se… – nisam uspeo da završim rečenicu.

– Zar ti za MENE da kažeš da sam lopuža!

Bio sam potpuno zbunjen i iznenađen.

– Ja to u životu nisam rekao! – bio sam jasan.

– Nemoj još i da lažeš! – besneo je poslovođa. – Jasno si juče na doručku rekao: Ona lopuža će kupiti fabriku za male pare! Čulo te je najmanje pola smene!

U tom grmu je ležao zec!

– Ali ja nisam mislio… – pokušao sam da objasnim zabunu.

– Jesi mislio! – nije prestajao da besni poslovođa – jesi mislio, i to što si mislio, to si i rekao!

Još bi on vikao da nije naglo ušao vozač generalnog direktora.

– Mali, zove te direktor – obratio se meni. – Odmah!

Generalni me je dočekao već na vratima.

– I to mi je hvala! To mi je hvala što sam te primio sa ulice, što sam ti dao hleb u ruke, što sam od tebe napravio čoveka!

Moglo je da bude samo jedno.

– Ja lopuža! – potvrdio je moje sumnje generalni. – Zar ja, koji sam napravio ovu fabriku iz ničega, koji sam je digao iz pepela, ja lopuža!?

Nije se imalo šta reći.

– A da nije bilo tvog pokojnog oca, bog da mu dušu prosti, još bi ti na buvljaku prodavao gaće!

Neprijatan razgovor prekinula je direktorova sekretarica.

Morao sam hitno da se javim na telefon.

Zvao je resorni ministar.