I naravno, ja ogladnim.

Pođem u skupštinski restoran, kad naletim na kolegu poslanika, komšiju Tanaska!

Tu se mi izljubismo kao najrođeniji.

Ne kaže se džabe, drvo se naslanja na drvo, a komšija na komšiju.

Pozovem ja Tanaska da zajedno ručamo.

Pa da ja častim!

Mnogo mi je dobar komšija.

Hoće Tanasko, što da neće.

Idemo mi prema restoranu, kad meni sinu!

Tanaskovi jesu sa nama u koaliciji, ali šta mu ga znaš!

Izvinim se ja pa pravo u toalet.

Brzo okrenem na mobilni našeg šefa poslaničkog kluba.

Takva i takva stvar, ja mislio da ručam sa poslanikom te i te stranke, pa pitam da li je to politički korektno.

Poče meni šef da nabraja kako su oni raspisali izbore a nas nisu pitali, kako nam rade iza leđa, kako nisu velike patriote kao mi, kako hoće da prodaju Kosovo koje mi branimo i slično.

Pitam ja šta da radim za ručak.

Kaže mi šef da mora da se konsultuje sa Političkim savetom i Glavnim odborom.

Pa će mi javiti.

Izađem ja iz toaleta, i zateknem Tanaska kako sa nekim priča telefonom, a sav se preznojio.

Čujem kako kaže nekom da će sačekati.

I tako stojimo Tanasko i ja od ponedeljka po podne pred vratima skupštinskog restorana.

Srećom da smo imali neke sendviče…