– Pa dobro šta je ovo?! Uzeo sam da pročitam… i ustanovio da nemamo ni jedan jedini izveštaj o višegodišnjim pregovorima Srba i Albanaca u Briselu!? Helou!

Šef Sektora Balkan je bio vidno deprimiran.

– Verujte mi, gospodine Direktore, mi smo uradili sve po propisima.. Na početku pregovora smo ozvučilo sve prostorije, stavili smo “ bubice“ na sva moguća mesta…To je sve nova oprema, najmodernija…Ja stvarno ne znam u čemu je problem..

– TI ne znaš u čemu je problem!? Šef!? Pa ko zna!? Moram te upozoriti da sam vrlo razočaran i da ćeš morati dodatno da se potrudiš ako želiš da sačuvaš svoje mesto. Jel ti shvataš da je fascikla potpuno prazna!

– Znam da je prazna… Ali ja stvarno više ne znam šta da radimo. – bio je iskren šef Sektora. – Promenili smo dva puta svu opremu. Ne možemo da otkrijemo ko nas i kako ometa…. Ja više nemam ideja..

– Pa vidi šta znaju Rusi! – povisio je glas Direktor. – Ako si već ti nesposoban, nisu oni! Gubi mi se s očiju! I ne vraćaj se bez izveštaja!

Uskoro se Šef Sektora najavio kod Direktora CIA-e.

– Prvo da vam se zahvalim, gospodine Direktore, na dobroj ideji… Mi smo odmah hakovali Ruse… I mogu vam reći da ni oni nisu imali nikakav snimak… Međutim, onda smo saznali da su ubacili na sastanak svog čoveka. Prerušenog u konobara.

– E tako se to radi! – pljesnuo je rukama Direktor – To je služba… a ne vi… samo tehnika pa tehnika .. Stara škola.. Ništa bez ljudskog faktora.. I jeste li došli do njihovog izveštaja?

Šef Sektora je slegnuo ramenima.

– Došli smo. I otkrili smo zašto nismo uspeli ništa da snimimo… NJihov čovek je podneo izveštaj i piše da srpski i albanski pregovarači godinama samo ćute…