– Kako se zovete? – odmah je počeo predstavnik ambasade.

– Mima Petrović.

Službenik me je sumnjičavo pogledao.

– U službenim dokumentima piše da se zovete Milosinka Petrović Pilić?

Odmahnula sam rukom.

– To odavno ne važi! Znate, ja sam dobila ime po nekoj prababi, ali meni je to bilo baš seljački, pa sam počela da se upisujem kao MIMA, i to je tako ostalo. A što se tiče tog prezimena, Pilić, to mi je po bivšem mužu, znate on je Hrvat, pa kad je ono bio rat, on je otišao kod svojih, ali se nismo zvanično razveli, mada smo u suštini razvedeni.

– Adresa? – prekinuo me je namrgođeni predstavnik Evrope.

– Ulica Vladike Nikolaja 45.

Službenik me je ponovo gledao čudnim pogledom.

– Ovde piše – Ulica Heroja Revolucije 45?

– A to je stari naziv! – pokušala sam da mu objasnim. – Znate, kod nas su mnoge ulice promenile svoje stare nazive od dolaska demokratije…

– Zanimanje? – nastavio je svoje birokrata.

– Privatnik!

– Ovde piše – diplomirani pravnik?

Što umeju da budu dosadni ti administrativci!

– To sam ja onako, usput… ja u stvari imam dva butika, i godinama radim kao trgovac… a nama su ionako svima poništili te diplome pravnog fakulteta zbog neke afere oko kupovine ispita…

– Jeste li osuđivani? – nastavio je hladni svoje.

– Naravno da nisam! – skoro sam se uvredila.

– Ovde piše drugačije… – ponovo me je nervirao mrgud.

– Jedino ako ne mislite ono hapšenje zbog antiratnog protesta…

Onaj je samo ćutao i piljio.

– Dobro, ima i jedno hapšenje na antivladinim demonstracijama…

Nije skidao sa mene svoje birokratske oči.

– I skoro je bio taj antifašistički miting pa je došlo do incidenta…

Službenik je naglo ustao i otišao.

Pa sad ni sama ne znam da li će me primiti u tu Ameriku…