Normalno sam trošio, normalno se ponašao, moglo bi se reći da sam čak i štedeo.

A onda su počeli da stižu ti računi.

Ogromni računi: za struju, za telefon, za stan, za grejanje, za đubre, za vodu.

Gomila ogromnih računa.

Ja radim, primam platu, ali te račune jednostavno nisam mogao da platim.

Mislio sam, sakupiću pare, platiću, nikad nikom nisam ostao dužan.

Ali, uskoro su počele da stižu opomene.

Zbog neblagovremenog regulisanja prispelih obaveza, itd, itd, novi računi uvećani za kaznenu kamatu.

Svakoga dana sve veći računi.

A onda šlag na tortu: plave sudske koverte.

U njima sudske presude, a svi računi uvećani još i za sudske troškove.

Bogami, gadna suma se nakupila. Nije bilo šanse da platim.

A u plavim kovertama je lepo pisalo: ako nema da se plati, u zatvor!

Već mi se odmotavao film: cela porodica, rodbina i komšiluk gledaju kako me plave uniforme odvode na robiju.

Vrhunska sramota!

Pomislio sam, iskreno, i na samoubistvo. Da umrem i da se oslobodim.

I tada, u času najvećeg očajanja, sine mi ideja.

Uzeo sam svoju ušteđevinu, poslednjih sto evra, i otišao u Opštinu.

Našao sam glavnog službenika.

Odveo sam ga u stranu i objasnio mu da mi je jedini spas u životu da umrem.

Dao sam mu sto evra i on je sa odobravanjem klimnuo glavom.

Tako sam došao do umrlice.

Brzo sam je fotokopirao i poslao u sud i u sve ostale javne službe.

I sve se smirilo.

Nema više računa, opomena, kamata, sudskih poziva.

Jedina obaveza mi je da redovno plaćam grobno mesto.

Mogu mirne duše reći: otkada sam umro, mnogo bolje živim.