– Da li ste pili?! – bilo je njihovo prvo i direktno pitanje.

Bili su vidno nezadovoljni kad sam rekao da ne pijem tako rano.

– Kad ste poslednji put pili?! – ipak nisu odustajali.

Priznao sam da sam bio na rođendanu kod sestrića pre nedelju dana i da sam popio dva piva.

– Ooo… dva piva! – nekako sam oduševio saobraćajce. – Znate li vi koliko je opasno konzumirati alkohol kao vozač motornog vozila!?

– Ali – pokušao sam ja da pojasnim situaciju – od tada je prošlo cela nedelja… i ja od tada nisam…

– Ooo… koliko vi nemate pojma o bezbednosti saobraćaja! – zaključili su saobraćajci. – To je očigledno za dvostruku kaznu!

I zaista, naplatili su mi dve kazne.

Samo što sam krenuo, od prve raskrsnice zaustavila me je nova saobraćajna patrola.

– Gospodine, vozili ste nedozvoljenom brzinom!

Morao sam da negodujem.

– Pa samo što sam krenuo… nisam prešao više od 500 metara… nisam mogao ići brže od 30 km na sat…

– Upravo tako! – trijumfovao je saobraćajac. – Tačnije 31,5 km. A ovde je škola, vrtić, starački dom i psihijatrijska bolnica… pa je ograničenje na 30 km na čas!

I oni su mi naplatili kaznu.

Shvatio sam da je to neka zemlja maksimalno posvećene bezbednosti u saobraćaju pa sam zaista sporo vozio.

Ali nisam prešao mnogo, kada sam ponovo bio zaustavljen od nove saobraćajne patrole. Ispostavilo se da u automobilu od obavezne prateće opreme, po njihovim propisima, nemam budak, pušku, hranu za tri dana, suncobran, kofu, sataru, peglu, crevo za vodu, rezervno odelo, dvogled, nosila, gumene čizme, šlem, radio-stanicu, bocu sa kiseonikom, bumerang, dušek i aparat za zavarivanje.

Naplatili su mi baš veliku kaznu. I poželeli srećan put.

Ali taj put za mene nije bio mnogo srećan. Ponovo su me zaustavili saobraćajci.

– Ne sumnjam da sam nešto kriv – odmah sam im se obratio – i spreman sam da platim svaku predviđenu kaznu. Samo vas molim da mi objasnite zašto me za boga miloga svaki čas zaustavljate i kažnjavate?

– Tako vam je to kod nas, gospodine – sa razumevanjem me je potapšao jedan saobraćajac. – Mi smo vam, znate, jako siromašna zemlja. I nemamo nikakvih izvora prihoda. Imamo samo nekakve maline, i ovaj put. Nažalost, maline su stara sorta, koja se ne bere sama, pa mora ručno. Ali put je, srećom, međunarodni, tako da… mi živimo od naplaćivanja kazni… I ne brinite, ne naplaćujemo mi samo vama strancima.. kažnjavamo se mi i međusobno… još češće..

Interesovalo me je koliko se stanovnika bavi tim unosnim poslom.

– Pa… orijentaciono… – razmišljali su saobraćajci na glas – ako odbijemo žene, decu, starce.. i trojicu koji beru maline…, ima 3.456.622 saobraćajna policajca… plus nas četvorica…

Zahvalio sam se na dragocenom obaveštenju i uredno platio kaznu zbog zadržavanja i zamajavanja saobraćajaca na dužnosti.

A zatim sam ubacio u rikverc, i krenuo nazad maksimalno dozvoljenom brzinom…