Kada predsednik države kaže da nema mesta ljubavi i bezinteresnom poštovanju između naroda, da je nacionalnost baza za odnose među ljudima, da postoji samo korist koju treba svi unutar svojih nacija da gledaju da izvuku za sebe, onda je jasno da su takvi stavovi direktno propagiranje netrpeljivosti, samo prilagođeni aktuelnim uslovima u kojima je ranije zastupan rat – praktično nemoguć. Dakle, nije se dogodila promena, Vučićeva politika je ostala vrlo slična onoj iz devedesetih, ali su joj polomljena kolena, pa se prilagodila – jer je slaba.

Rekao je Vučić istom prilikom da Srbija želi da Srbi mogu da sačuvaju svoje prezime. Jasno je iz ovoga da predsednik Srbije želi za Srbe na Kosovu izolovanost, da se ne mešaju sa Albancima. Poručujući tim ljudima da su okolo njih nekakve zveri, sa kojima nema suživota, i sa kojima ne bi trebalo imati nikakve veze kako se ne bi oskrnavio srpski identitet, Vučić zarad ličnog političkog profiterstva u dodvoravanju očekivanjima običnih ljudi unesrećenih ratom i zaluđenih upravo njegovom ranijom ratno huškačkom politikom, opet, u skladu sa novim okolnostima, stavlja njihovu sudbinu u okvire mržnje i netrpeljivosti kao temelja njihovog budućeg svakodnevnog života. Razume se da to ne znači da među kosovskim Albancima nema političara i onih koji propagiraju netrpeljivost, ali činjenica da to postoji ne bi smela da određuje i naznačava neophodnost zla s druge strane. To je neodgovorno, opasno i na kraju najviše šteti upravo nama samima, jer interes se sastoji u podsticanju na poštovanje i ljubav bez obzira na nacionalnu pripadnost, na okretanje običnom životu u kojem su te primitivne određenosti date samim rođenjem izbačene kao odrednice u bilo kom odnosu. Iz toga valjda proizilazi sva lepota života. Tako valjda kažete i svojoj deci?