Neopravdani strahovi od ugroženosti, kao i lažna svest o izuzetnosti karakteristika ljudi iz zajednice kojom se vlada, naspram svih drugih, utemeljeni su u rasizmu i fašizaciji. Rasizam i fašizam osnovne su poluge te imaginacije, čije jačanje i sve dublje zasnivanje u kolektivnoj svesti predstavlja osnovni metod vladanja diktatora ili grupe vlastodržaca koji okupiraju društvo ličnim interesima, nasuprot interesima ljudi o čijoj sreći i blagostanju u zajedništvu bi trebalo da se brinu.

Da bi se ljudima vladalo diktatorskim metodama, čiji je osnovni cilj pribavljanje privilegija pojedinaca-vlastodržaca u odnosu na okupirane zajednice, neophodno je unutar društva izbeći okolnosti u kojima obični ljudi, oni – koji stoje naspram privilegovanih i čiji se životni resursi i vreme troše, pre svega, na zadovoljenje potreba vladara – stvaraju predstave o nužnosti slobode.

Strah od toga da u svakom trenutku postoji opasnost da ih egzistencijalno, kulturološki i u ostalim društvenim kontekstima ugrozi onaj „drugi“ koji je za gađenje i, po rođenju, odnosno osnovnim pojavnim karakteristikama, manje vredan od ljudi kojima vlada diktator ili grupa sebičnih i primitivnih vlastodržaca, osnovna je hrana – mržnje. Mržnja prema nepostojećem – dakle, neutemeljena, neobjašnjiva, nerazumna i infantilna – unutar takvih zajednica osnovno je stanje duha.

Takođe, strah i mržnja su ono što preovlađuje kao vezivno tkivo i u međusobnom odnosu pripadnika takvog društva.

Zbog toga su društva kojima vladaju diktatorski i nasilni režimi netolerantna, pre svega, unutar sebe samih.

NJihova mržnja mora, dakle, ipak, da se hrani realnim i postojećim predmetima mržnje, pa se tako među pripadnicima zajednice nalaze manjinske grupe nad kojima se, usled nedostatka konkretnog neprijatelja spolja, ispoljava agresija kao posledica ideja koje im vlastodršci različitim metodama obmane usađuju u misli i osećanja. Pripadnici takvih zajednica, usled straha kao osnovnog načina odnošenja prema spoljnom svetu, odnosno iz njega proistekle mržnje kao spremnosti na odbranu i preživljavanje, bez obzira što zapravo uopšte nisu u opasnosti, traže u svojoj blizini one koji se razlikuju od većine kako bi izrazili potencijal gađenja i posledičnog nasilja.

Društva u kojima vladaju primitivni, sebični i nasilni režimi, pre svega, prema pripadnicima zajednice kojom vladaju, vrlo su surova, nazadna, nerazvijena, nesrećna, siromašna. A takva postaju jer se unutar sebe uništavaju. Kao što diktatorski režimi uništavaju ljude nad kojima vladaju, tako se i ti ljudi nad kojima vladaju – međusobno uništavaju. Dakle, kradu, lažu, diskriminišu, ugrožavaju… Jer, koliko god bili nesvesni da diktatorski režim njima manipuliše, jedini obrazac ponašanja koji je legitiman u takvim društvima je upravo onaj koji dolazi odozgo – od diktatora ka pojedincima i članovima zajednice kojom vlada – a to je nasilje, siromašenje, uništavanje…

Ako ne mogu da ratuju i sukobljavaju se spolja, izraziće ovakve obrasce ponašanja prema najbližima, puni predrasuda i ostalih stanja neophodnih za takva ružna i nasilna odnošenja prema drugom. Drugačijem, po bilo kom osnovu. Potreba da se ima predstava o sebi kao izuzetku, bez ikakvog posebnog činjenja, angažmana, smislenog rada na sopstvenoj posebnosti i veštinama, takođe je kopija diktatorskog odnosa prema sebi samom – nezaslužena i oteta privilegija u odnosu na druge. Bespoštedna borba za sebe, surova i bolna ne samo u odnosu na druge, već, na kraju krajeva i u odnosu na sebe samog.

Posmatrano u kontekstu srpskog društva, odnosno sve vidljivije opozicione borbe protiv diktatorskog režima Aleksandra Vučića, gore navedeno ne može se izuzeti prilikom definisanja i opredmećivanja te borbe. Ukoliko se borba protiv diktatora Vučića svede na cilj sam po sebi, izuzimajući negativnost osnovnih karakteristika koje čine diktatorski režim – diktatorskim, a sve pod izgovorom da ga je neophodno „skinuti“ pa posle kandidovati i jasno predstaviti politike koje bi trebalo da od aktuelnog naprave slobodno društvo, ta borba biće neuspešna.

Većina građana koja pod različitim pritiscima diktatorovog nasilništva održava Vučića na vlasti, ne vidi i neće ni videti razliku između onih koji hoće da ga „sruše“ i njega samog. Jer, na delu je samo sila, borba za presto, sa, istina, pozivanjem na ideju slobode, ali bez punjenja tog pojma sadržajima, primerima u iskustvu koji izražavaju ono za šta bi pojedinac zapravo jedino trebalo, odnosno morao da se bori, a što je suprotno od karakteristika zajednice kojom vlada diktatorski i nasilni režima Aleksandra Vučića.

Dakle, za toleranciju, poštovanje i jasnu potrebu članova zajednice da svim ljudima, bez obzira na nacionalnost, veru, pripadnost bilo kojem spoljnom određenju, bude dobro. Jer, jasno je – jedino tako biće dobro svima, običnim ljudima, a ne aktuelnim ili nekim budućim, vlašću privilegovanim, sebičnim, nasilnim i primitivnim pojedincima.