…opasnost po javni interes vide i u uspostavljanju opozicionog lidera Dragana Đilasa kao alternativu toj diktatorskoj vlasti.

Tako fizički ne dozvoljavaju demonstrantima da „zaraze“ pobunu građana protiv Vučića uzvicima da su Đilas i Vučić ista govna. Uprkos tome što se negira političko liderstvo u organizaciji protesta, očigledno je da postoji jasna namera i naređenje da se masom ljudi koji se bune zbog korupcije, krađe, nacionalizma i ostalih degradirajućih po najosnovnija ljudska prava postupaka vlasti – ne dozvole parole protiv Dragana Đilasa i ostalih opozicionih lidera.

Dragan Đilas je već imao izjave u smislu toga da onaj ko ne izlazi na demonstracije, zapravo podržava režim Aleksandra Vučića. Izvesno je, međutim, da se pod time podrazumeva i da onaj ko nema pozitivno mišljenje o njegovom političkom angažmanu, takođe, podržava Vučića. I to nije tako postavljeno skroz bez smisla. Jer, evidentno je da mnogi građani borbu protiv Vučića identifikuju podrškom Đilasu. Stoga su u stanju da se strovale ne samo verbalno već i fizički na ove druge, koji u Đilasu ne vide nikakav izlaz i smisao smene Vučića da bi se na to mesto postavio nekadašnji gradonačelnik Beograda. Učitavaju pritom značenje i motive koji ne postoje i nemaju nikakvog uporišta u stvarnosti. A to su argumenti koji se pozivaju, razume se, na prvu loptu i najlakšu vrstu nipodaštavanja – ako ste protiv Đilasa, radite za Vučića ili Vulina ili Dačića, ubačen ste element, tempirana bomba koja samo što ne eksplodira i uništi sve đilasovce, kao i pristalice Vuka Jeremića i Boška Obradovića. To je i očekivano jer je reč o ljudima kojima, recimo, ne smetaju nacionalističke izjave Đilasovih koalicionih partnera – Jeremića i Obradovića, izjave koje vređaju Albance samo zato što su Albanci, ili pripadnici neke druge nacionalnosti. Reč je o političarima koji ne daju intervjue za bosanske medije jer tu državu ni ne priznaju, kao što ne priznaju nijednu bivšu jugoslovensku republiku, svodeći je na prostor namenjen isključivo velikosrpskoj ideologiji.

Tako su se ti redari protesta „Jedan od pet miliona“ isprečili ponovo prošlog vikenda ispred Levog bloka protesta, poznatog po paroli „Vučić i Đilas ista govna“ i „Stop krvavim radničkim odelima“, kao repliku na prvobitni naziv protesta „Stop krvavim košuljama“, kontekstualno povezano sa prebijanjem političara Borka Stefanovića zbog protivljenja režimu Vučića. Ovog puta, međutim, Levi blok je imao goste iz Hrvatske, koji su doputovali u Beograd da podrže ideje sadržane u nekoliko osnovnih principa i zahteva levičara upućenih vlastima: Bezbednost na radnom mestu, moratorijum na prinudna iseljenja, obustava privatizacije i rasprodaje javnih preduzeća i njihove imovine, stalan i stabilan posao za sve. Među gostima građanskog protesta u Beogradu iz susedne države bila je i liderka Radničke fronte, udružene levice iz te zemlje. Ona je, stojeći naspram redara protesta „Jedan od pet milion“ uzvikivala parolu „Hrvatska, Srbija revolucija!“. Na to su politički aktivisti i podržavaoci opozicionih stranaka, obučeni u redare, zaduženi za privatizaciju protesta, odgovarali prilično nelogično sa „Kosovo je Srbija“, i, više logično, fašistički salutirajući.

Nakon tog sramnog incidenta, ovdašnje javno mnjenje, koje, razume se, ne podržava Aleksandra Vučića, uglavnom se fokusiralo na kritiku Levog bloka, nazivajući ih kao i do sada, provokatorima, idiotima, onima koji ne znaju kako se to „nešto“ radi, što kao oni pokušavaju. Pitanja su i zašto ne organizuju sopstvene proteste već se pridružuju ovima gde su, očigledno, nepoželjni. Sužavajući područje slobode za koju se navodno bore, učesnici i organizatori protesta ponovo će se zavrteti u dobro poznatom krugu – iz pada u pad režima, zaustavljajući vreme da se buđavi u večnom vraćanju istog.