Jedan Vučićev čovek

Na pitanje od koga je dobio tu ponudu, Maksimović je odgovorio: „Sigurno od vlasti, ali nije me vlast direktno kontaktirala već jedan drugi igrač.“

Lider PSG Sergej Trifunović je, u izjavi za N1, takođe, nedavno rekao da mu je u ime Srpske napredne stranke jedna osoba nudila pola miliona evra i koaliciono partnerstvo sa tom strankom, ako na predstojeće izbore izađe, kako je rekao, pod njihovim uslovima. Trifunović tvrdi da je mito odbio, a da su u Pokretu smenjeni ljudi koji su te pregovore prihvatili i da čeka poziv Tužilaštva.

Nudili su mi kilogram brašna, tri flaše ulja i paket praška za veš da glasam za SNS. Ovo još niko nije izgovorio, ali je javna tajna da su obični, siromašni ljudi do te mere ucenjeni, pogotovo po unutrašnjosti Srbije – za glasanje za aktuelnu vlast.

Osim što su ucenjeni radnim mesto, koje im daje takve životne uslove da im i gore navedene namirnice kao nagrada za glas, i te kako, znače. I, baš ih briga za osude. Ko se uopšte usudio da im sudi? Mogu samo oni sa privilegijama, koji ne dele tragične egzistencijalne uslove života sa njima.

Koji imaju prilike i vremena da misle i donose zaključke o tome ko je odgovoran za to što je većina građana teško siromašna, sa malim platama, ili bez posla, sa lošom socijalnom i zdravstvenom pomoći, bez kulture i razvoja u bilo kom smeru.

Osim onog koji ih uljuljkava u posmatranju televizijskog programa, uveliko podešenog tako da je moguće da se u sred nekog stranog filma pojavi ubačena replika o tome kako je ova vlast najbolja na svetu.

Niko od tih običnih ljudi nije odgovaran za to što je nacionalista. Što, recimo, mrzi drugog samo zbog nacionalne ili verske pripadnosti, što je u stanju da ceo jedan narod posmatra isključivo kroz takvu prizmu. Da prezire i diskriminiše ljude drugačije seksualnosti, izgleda, ponašanja…

Siromaštvo je u Srbiji odredilo smer njihovih sudbina tako da su spremni da poginu za nečije ratno profiterstvo i ratnozločinačku politiku. Da se zlikovci sakriju i nikada ni za šta ne odgovaraju. Ali, ne zato što su oni loši već zbog toga što su žrtve, prvi na udaru jedne takve korumpirane politike nekolicine zlikovaca.

Zlikovaca koji unazad već tri decenije haraju ovim prostorima, prodajući duše, živote onih koji su najugroženiji i najizloženiji za manipulaciju. Siromašeći ih dalje i time čvrsto ih držeći u šaci. Za podršku. Za zločin, za krađu, za smrt.

Navika života u katastrofalnim, ljudskim bićima neprimerenim uslovima, svakako, uslovljava veću toleranciju na nesreću. Nesreća postaje običajnost i bez nje život postaje neudoban, jer se iz nje crpi energija za preživljavanjem u takvim uslovima.

Nametnuta mržnja prema svemu drugačijem od onoga što se u kontrolisanim, najbogatijim i najzastupljenijim medijima plasira kao vrednost, od strane političke, kulturne, obrazovne elite, koja na toj mržnji decenijama profitira u svakom smislu, od ugleda koje uživa osvajajući položaje i funkcije do jasne finansijske različitosti u odnosu na većinu sugrađana, osnovni je pogon njihovog opstanka.

Kako će proći kada se takav slučaj ogoli, izlišno je pitanje… Jer, elita, koja stoji sa suprotne strane ima moć da umakne i pred najjačom istinom, argumentima i njihovom silom.

Stoga, polemike u vezi sa tim da li je sociolog Jovo Bakić u pravu kada kaže da će ih „narod juriti po ulicama“, odnosno, da li je u redu tako nešto reći uopšte, da li taj koji to kaže takav ishod priželjkuje, samo još jedan u nizu šamara sirotinji. Od strane privilegovanih koji uopšte imaju vremena i prostora da o tome misle…

Distanciranost od većine samo raste, umnožava se i dobija nove oblike. Izgubiće se razlike u jednom trenutku, u haosu. Tom haosu koji je u odnosu na ovoliku nepravdu – zaista jeste prelep.