Kakva država takva i crkva 1

Mogao bi predsednik Srbije isto tako da padne na kolena pred građanima Srbije i ostalih naroda bivše Jugoslavije, i moli za oproštaj svih grehova iz njegove rane, srednje i pozne političke karijere.

Recimo, zbog huškanja na ratove, stotine hiljada mrtvih tokom devedesetih, potom propagiranja politike mržnje i netrpeljivosti prema ljudima drugačije nacionalnosti, vere, seksualnosti, kao i uzurpacije vlasti, preuzimanja i potpune kontrole nezavisnih institucija, kao i medija.

Na kraju, mogao bi predsednik Srbije u ovo praznično vreme pokajanja i samilosti da padne na kolena i moli za oproštaj i zbog ogromne korupcije i nestručnosti kojima je nastavio da i u mirnodopskom i posttranzicijskom dobu, a nakon preuzimanja vlasti, pre osam godina, izlaže sopstvene građane, koji žive na ivici potpunog siromaštva, bez adekvatne socijalne i zdravstvene zaštite, odnosno u sistemu nakaradnog, ratnozločinačkog obrazovanja i kulture.

Umesto što bi pao na kolena pred poglavarom Crkve koja je u kontinuitetu, još žustrije i ubitačnije od njega, promovisala ratnozločinačku politiku, čiji pojedinci su u punom žaru veličali najveće balkanske koljače i vojsku i policiju diktatora Slobodana Miloševića, Vučić bi mogao da primeni zakon i zabrani crkvi da se meša u državna posla, koja, na žalost javnog i opšteg interesa, odnosno koristi najvećeg broja ljudi i našoj zajednici, obavlja on.

On to, razume se, neće da uradi, jer u SPC vidi neodoljive i uticajne na građane saveznike za širenje nacionalne mržnje, kako bi njegova ekipa na vlasti nastavila da održava stanje na ivici sukoba, zapravo, najpogodnije prilike za korupciju. Takva stanja su za ljude koji siromaše usled korupcije, dobar izgovor za sve loše uslove i okolnosti života.

Ti ljudi u mantijama, koji nisu ustali da se bune ne samo protiv zločina, ratnog profiterstva i korupcije, već ni u najvećem broju slučajeva, ni protiv pedofila u svojim redovima, danas stoje iznad političkog i moralnog patuljka, dok on kleči i moli ih da shvate da, ukoliko građani vernici, izađu napolje i prisustvuju verskim obredima, mogu da budu zaraženi i izloženi smrtnoj opasnosti usled pandemije.

Razume se da je to predstava za nas posmatrače, obične građane bez imalo uticaja, bačenih u nemilost jednih takvih neodgovornih i užasnih pojedinaca u čijim rukama je vlast i moć da upravljaju našim životima.

Navodno Aleksandar Vučić poštuje crkvu jer je jasno da građani najveće poverenje imaju u te nazadne i koristoljubive glavešine Srpske pravoslavne crkve.

On će da pred njima kleči, da ih moli, a oni će onda, usled iskazanog poštovanja i potvrđivanja njihove zle sile i moći da odustanu i poslušaju dragog im predsednika.

To se jasno vidi i iz poruke patrijarha Irineja: „Srpska pravoslavna crkva je do sada poštovala i poštuje propisane mere i preporuke Vlade Republike Srbije, a država se starala da ne donosi naredbe, već najdobronamernije preporuke za dobrobit vernika svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji.“ Potom je opalila po navodno nedobronamernim komentarima zlih, đavolskih jezika koji su osudili pojedince iz SPC dok su iz jedne iste kašike, bez maski i bez rukavica hranili svoje stado, redove i redove u crkvama, u početku pandemije.

Jer, ko ima pravo da poziva da se pred njima ne kleči i moli za dobijanje korona virusa. Ko ima pravo da naređuje njihovom sveštenstvu da to ne čine, umesto njih.

Preuzvišenost želja i pozdrava za Uskrs. Za sreću, blagostanje i vrline za ovaj najveći crkveni praznik, žele vam udružena crkva sa državom. Kakva država takva i crkva, izgleda. I obrnuto. Odnosno, kakav predsednik takav i poglavar. Uvek zajedno.