Kome se danas uvaljuju snajperi, motke i čekići

Tu su sada neki ljudi koji učestvuju na izborima, a nemaju nikakvu finansijsko utvrđenu zaleđinu.

Nisu ni pod ingerencijom onih koji pripadaju opoziciji, a čiji se kapital broji u milijardama, ili kojim god brojevima i valutama koje tokom života nijedan čovek i njegovi bližnji o kojima se egzistencijalno brinu, ne mogu da potroše.

Došli su novi ljudi, nikada „oprobani“ na vlasti, koji su se razvijali posledično, bez preskakanja stepenica u svom aktivizmu i sa pripadajućim zaslugama koje nisu ništa drugo nego postignuto u odnosu na rezultate rada.

Neposrednog rada, na terenu.

Za razliku od ostalih.

S jedne strane je ratnozločinački i huškački, aktuelni režim Aleksandra Vučića, naveliko poznat kao profiterski na osnovu smrti, gladi, ubistava na nacionalnoj i verskoj osnovi.

Razume se, iz ratova devedesetih.

Potom iz vremena posle petooktobarskih promena, revolucije, kao desetogodišnji uzurpatori i manipulatori slobodama i agitatorima vraćanja na pozicije raspoloženja i identita zajednice kao one koja svoju suštinu bazira na osnovama negiranja i poništavanja drugačijeg, ne bi li upravo te političke hulje sakrile svoja zlodela i izbegli odgovornost za prljanje obraza cele nacije.

Gomilali su se stanovi, ekstraprofiteri, tajkuni i moćnici preko ratišta.

Ima li išta nečovečnije na svetu od toga?

Druga strana je isto moćna pozicija, preciznije opozicija, koja se, takođe, prepoznaje u „liderstvu“ ali i bogatstvu, uprkos činjenici da poslednjih godina trpi težak teror onih koji su u svom manipulantstvu, načinu na koji su zgrnuli lovu, privilegije, a potom i priliku da dodatno unište živote običnih ljudi, korumpiraju i savladaju svaki pokušaj ustanovljenja normalnosti unutar našeg društva.

Društva koji podrazumeva egzistenciju i standard jednog od najsiromašnijih građana na evropskom tlu.

A, to tlo je ogromno pa su razmere nesreće još drastičnije.

Novo je doba, drugačije su prilike u odnosu na devedesete.

Drugačije su okolnosti sprovođenja ubistava i uništenja onih koji nisu pokorni vlasti kapitala, krvavog novca stečenog na osnovu siromašenja uveliko najsiromašnijih.

Nisu delikatnije.

Vide se obrisi kroz čekiće i motke, nedavno podeljene isto tako običnom i siromašnom svetu protiv siromašnog i običnog sveta u Šapcu, recimo, tokom blokade puteva zbog ekološke korupcije.

Problem je što snajpere, čekiće i motke više ne uzimaju i ne potežu oni čija sudbina zavisi od toga kako se osvešćivanje potlačenih i ugroženih njihovim „napretkom“ odvija, nego se oni uvaljuju nesrećnicima, toliko izmanipulisanim da bi im se svaka povreda nametnute mete, u koju su prstom uprli moćnici, koji imaju interes da sačuvaju ličnu prevlast i korist, nauštrb javnog, učinila kao doprinos nekom višem, moralnom cilju.

Tako nasilnici dolaze na istu ravan sa svojim žrtvama jer su žrtve i sa jedne i sa druge strane, jer pitanje je perspektive, takoreći.

Stoga, pitanje je za novonastale političare, one koji nemaju fabrike, plantaže, niti su izuzeti iz uslova života koji deli najveći broj građana, jednih od najsiromašnijih društava u Evropi, na koji način planiraju da se iz vanistitucionalne borbe prebace u institucionalnu, ukoliko uđu u beogradsku i republičku vlast?

Ako nazivaju i slažu se da je aktuelni režim ratno profiterski, da je reč o gaziteljima po leševima, bezosećajnicima koji ne trepnu pred najvećim ljudskim nesrećama, imaju li strategiju borbe odgovarajuću takvom „neprijatelju“?

Ako se zalažu za sistemske promene, sećaju li se 2003. godine?