Ljubiša i Nataša – Rat i mir

On stoji na braniku otadžbine, brine se za bezbednost naše dece, naše budućnosti, građani ga vole i poštuju, državni vrh se njime ponosi, mediji o njemu izveštavaju bez izuzetka afirmativno, njegov rad i dela predstavljaju se kao besprekorni. Zbog čega bi on bio uznemiren nominacijom Nataše Kandić za Nobela, kad ona živi unazad trideset godina u ilegali u sopstvenoj zemlji, nema nikakvu podršku države, građani je preziru, psuju, ogroman broj njih joj preti nasiljem, jedna je od najomraženijih osoba u društvu unazad decenijama tokom kojih joj mediji crtaju metu na čelo i kao prema nikome nikada u istoriji sprovode najgnusniju propagandu. Dela Nataše Kandić tretiraju se kao najveća sramota i izdaja srpskog naroda, naspram svega što je za narod i državu uradio, recimo, Ljubiša Diković.

Dakle, dok je Ljubiša Diković u društvu simbol časti i poštenja, Nataša Kandić je izraz beščašća i stida. I to je tako, razume se, samo u granicama Srbije, i to one poželjno „velike“ – zajedno sa Republikom Srpskom. Izvan granica Srbije, u regionu, ali i dalekom svetu, situacija je obrnuta – Nataša Kandić je viđena kao kandidatkinja za dobijanje Nobelove nagrade za mir zbog svega što je učinila na rasvetljavanju zločina tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije, pre svega, rata na Kosovu, gde je Ljubiša Diković bio aktivni učesnik na vrlo visokoj i odgovornoj poziciji. Naime, dok Natašu Kandić nominuju za Nobelovu nagradu za mir, Ljubiši Dikoviću odbijaju da izdaju vizu za put u Ameriku. Državni zvaničnici tvrde da je njihovom načelniku Generalštaba odbijena viza zato što je putovao u Rusiju i prisustvovao tamošnjim vojnim vežbama. Besmislica, kažu. Zvali su ga da drži predavanje a onda mu nisu odobrili vizu, čude se oni. Ne dozvoljavaju prisustvo logičnog pitanja zbog čega onda ne zabrane putovanja i ostalim državnim zvaničnicima, koji organizuju i ugovaraju zajedničke vojne vežbe Srbije i Ruske Federacije. Možda ih je, ipak, stid da kažu da je njihovom načelniku Generalštaba odbijena viza zbog sumnji da je učestvovao u ratnim zločinima tokom rata na Kosovu? Bizarno, ali čak i to je pohvalno, zapravo. Mnogo bolje nego da se tim argumentom ponose?

Ljubiša Diković, podsetimo se, tužio je Natašu Kandić zbog povrede ugleda i časti jer mu je, kako je navedeno, iznošenjem neistina u Dosijeu „Ljubiša Diković“, Fond za humanitarno pravo naneo duševne boli. I dobio je presudu od pola miliona dinara za utehu. Način na koji je je aktuelna vlast odbranila čast svog načelnika Generalštaba ostaće upamćen kao još jedan dokument vremena nakaradnog ponosa u ratnoj i postratnoj istoriji Srbije. Sud nije ispitao nijednu tvrdnju, sagledao nijedan dokaz FHP o učešću Dikoviću u ratu, a čak ga je i zaštitio od prisustva javnosti kada je Nataša Kandić trebalo da mu postavlja pitanja. Nije dopustio „poniženje“ da jedan ratni general tadašnjeg vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića odgovara na pitanja nekakvoj izdajici srpskog naroda.

I tu dolazimo do ključnog rešenja, bitnog za razumevanje slučaja u kojem se poziva na nabijanje na kolac kandidatkinje za Nobelovu nagradu dok generali ratno-zločinačke politike režima Slobodana Miloševića obavljaju najodgovornije i najviše funkcije u društvu. Ko je tu izdajica a ko heroj? Da li su zaista heroji oni koji su bili na komandujućim mestima kada su tela kosovskih Albanaca razvožena po Srbiji i bacana u jame i tajne grobnice, kada je zemlja bombardovana a hiljade građana bilo prinuđeno da ide u rat i gubi živote i čast zbog nužne poslušnosti diktatorskom režimu? Ili su, ima li veće očiglednosti, zapravo oni prave i istinske izdajice? Da li su zaista oni koji insistiraju da se odgovornost personalizuje i ne pripisuje celom narodu, teško pogođenom ratnom propagandom i siromaštvom, nesposobnom da sagleda kakvi monstrumi su preuzeli vlast i upravljali njihovim životima, izdajice svog naroda? Ili su oni samo „izdajice“ onih koji snose odgovornost za svu tragediju koja je pogodila njihov kao i ostale narode tokom rata devedesetih, a heroji za sve ostale građane? Da li su oni koji se bore da se sazna istina i da ljudi koji su se isprljali u ratu više nemaju pravo da dođu na pozicije sa kojih opet mogu da naprave ogromnu štetu sopstvenom narodu, zaista izdajice tog naroda za čiju dobrobit i budućnost brinu zalaganjem da se takve opasnosti otklone? Razume se, oni su istinski heroji srpskog naroda, a čuvari ugleda i časti Miloševićevih generala su izdajice, lažovi i profiteri na nesreći sopstvenog naroda.