Nedelja neonacizma za nama 1

Sve se dogodilo na minut razdaljine od policijske stanice u Zemunu.

Nekoliko dana pre ovog nesrećnog, prekjučerašnjeg događaja, Miša Vacić, reklo bi se, uveliko institucionalizovani fašista, sa dubokim drugarstvom i pokušajima saradnje na državnom nivou, sa čelnicima Srpske napredne stranke, uleteo je sa svojom ekipom u Centar za kulturnu dekontaminaciju i prekinuo otvaranje izložbe „Kapija – i kad boli, istina je lijek“.

Na toj izložbi izložena su dokumenta sa suđenja Novaku Đukiću, nekadašnjem komandantu Taktičke grupe „Ozren“ Vojske Republike Srpske, koji je, prema navodima optužnice, naredio artiljerijskom vodu 25. maja 1995. godine da iz topova granatira Tuzlu, kada je poginula 71 osoba.

Vacić je želeo da iznese svoju verziju „istine“ o tom događaju, koja se, nažalost, poklapa ne samo sa državnom i zvaničnom, već i sa najvećim delom kulturne, obrazovne i medijske elite.

U međuvremenu, na najavljeni protest zbog održavanja koncerta srpskih neonacista posvećenog Britancu Janu Stjuartu Donaldsonu, osnivaču neonacističke međunarodne skinhed mreže „Krv i čast“, koja deluje i u Srbiji, u BIGZ-u, u Beogradu, došao je jedan novinar Danasa, jedan novinar Vremena, dve aktivistkinje Žena u crnom, jedan pisac i dvoje nepripadajućih antifašista bilo kojoj organizaciji.

Koncert je zabranjen ali su neonacisti, prema neposrednom iskustvu autorke ovih redova, legitimni i legalni zauzimači prostora na krovu zgrade ovog zdanja, gde smo, nakon što smo ih „posetili“ da se uverimo da li je koncert zaista zabranjen, prvi susret, u tamnom hodniku, imali sa pitbulom u zaletu i režanju.

Iz mraka su izašla dvojica da pitaju šta tražimo tu, potvrđujući da nema ništa od koncerta.

Za to vreme, policajac u civilu je Ženama u crnom, na stepeništu zgrade BIGZ-a objašnjavao da nema zbog čega da se „brinu“ jer je koncert zabranjen, tapšući ih po ramenima.

Osim nas nekoliko, niko iz antifašističkih organizacija nije došao na protest na koji su pozivali.

Dan ranije je novinar Danasa zvao direktora Bezbednosno-informativne agencije, Bratislava Gašića, koji mu je na pitanje da li ta služba ima saznanja o neonacističkom koncertu u Beogradu, kratko odgovorio: „Ne mogu da vam pomognem.“

Da ne mogu da „nam“ pomognu, evidentno je odavno. Međutim, da „nam“ država i njene službe odmažu takođe je uveliko očigledno.

Horde neonacista, fašista, nacionalista, delom takozvanih vernika Srpske pravoslavne crkve, zajedno sa obrazovnom, kulturnom i medijskom elitom, decenijama unazad šire i propagiraju mržnju prema ljudima koji nisu iste vere, nacionalnosti, seksualne orijentacije.

Problem je što većina njih, kada se isključe navedene kategorizacije, pripada istom, tragično siromašnom sloju građana, usmerenih jedni protiv drugih, uprkos činjenici da „nas“ sve potkrada i unazađuje tek nekolicina političkih moćnika na vlasti – nosioca ratnozločinačke i, na toj osnovi, profiterske politike.

To im je bio „prvi milion“, i Aleksandru Vučiću i Ivici Dačiću, toj koaliciji naslednika krvnika iz devedesetih, Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića. Posle se, očigledno, samo „lepilo“ na moć i izuzetnost njihovih pozicija u društvu.

Pitanje zbog čega običan, siromašan svet reaguje na te retke izložbe, predstave, akcije…, koje kritikuju ovdašnje društvo zbog primitivizma koje uporište nalazi u propagandi vlasti i institucija, umesto na krađu, korupciju i zloupotrebu javnih funkcija i imovine, nije pitanje za milion dolara.

Reč je o žrtvama mašinerije koja gazi i melje sve pred sobom ne bi li očuvala i na sramoti umnožila stečeno bogatstvo.

Njihovi metodi su čista agresija, zastrašivanje i utvrđivanje bezizlaznih situacija za obične ljude, među kojima ne bi trebalo tražiti neprijatelje, već isključivo žrtve koje nisu u prilici i privilegiji da se iz toga izvuku.