Kako sam to ja, novinarka niskotiražnog lista Danas, ušla u fokus pažnje osuđenog ratnog zločinca, toliko, da me prozove pred poslanicima parlamenta, pred širokom publikom koja ima uvid u to šta se u toj najvažnijoj državnoj instituciji govori… Već sam mu zahvalila na toj časti, časti da upravo ta široka publika sazna razloge zbog kojih nerviram, ne njega, jer kako je sam rekao, njemu je zločin u krvi, već poslanike u tom Domu, većinske poslanike režima Aleksandra Vučića.

Bila sam u Srebrenici, 11. jula, na komemoraciju žrtvama genocida, koje je u moje, ime moje porodice, roditelja, prijatelja, poznanika, prolaznika… svih građana države u kojoj živim, počinio režim iz devedesetih godina. Onaj režim gde su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, danas dvojac na vlasti, bili politički, a, po intenzitetu zločina, reklo bi se i ljudski podanici zlikovaca Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića.

Tamo sam se, takođe, ljudski, poput čoveka bez profesionalnih i ostalih svojstava, raspala i sahranila zajedno sa kostima srebreničkih muslimana, mučki pobijenih i zakopanih po grobnicama širom te genocidne tvorevine. Što i svim građanima Srbije, zapravo, želim iz dubine duša, srca i stomaka. Jer, kada bi to bio slučaj, oni u sramoti i siromaštvu ne bi danas na ovakav način živeli.

Lustrirali bi zločince, ratne i tranzicijske profitere, oduzeli im džipove kojima hoće da gaze neistomišljenike, visoke plate, kuće i ostala bogatstva, i prepustili slučaj upravljanja državom nekim drugim ljudima, koji nemaju političku i društvenu misiju u tome da zataškavaju i skrivaju odgovornost pojedinaca, najvećih sramotitelja nacionalne istorije.

Pre dve godine, Milorad Dodik, tada predsednik Republike Srpske, me je isto u julu, uoči i nakon obeležavanja genocida u Srebrenici, izveo pred sud novinarske časti u Srbiji, da bi se ispitale okolnosti pod kojima sam se usudila da napišem da je on produžena ruka genocida, usled negiranja i svega onoga što govori i sprovodi na teritoriji kojom vlada i godinama unazad na najstrašniji način diskriminiše Bošnjake.

Zasedao je taj sud nekoliko sati, i ostala sam, kao i moj list, nekažnjena. Urednik Dragoljub Petrović nije želeo da objavi uvrede koje je na moj račun tada izneo glavni Dodikov glasnogovornik, izvesni – Pero Simić. Bile su slične prirode i vrste poput ovih koje zločinac, Vojislav Šešelj, izneo za skupštinskom govornicom.

Šešelj diriguje mladim, manipulisanim ljudima, od kojih, čistom propagandom pravi monstrume. Monstrume koji rade „terenski“, dolaze na skupove na kojima se obeležavaju godišnjice zločina i genocida, etničkog čišćenja, koje je Srbija, režim Slobodana Miloševića, potpomognut Vojislavom Šešeljem, odradio na prostorima bivše Jugoslavije i tokom ratova devedesetih. Upadaju, hoće fizički da se obračunavaju.

Država, trenutno pod upraviteljstvom, a, izvesno je, diktaturom Aleksandra Vučića, to sve toleriše i dozvoljava. Ti mladići, okovani nacionalističkom mržnjom, takođe, izvesno je, vraćaju se potom svojim kućama, gde žive isto kao ja, kao mi svi. Opterećeni vrlo teškom ekonomskom situacijom.

Za to vreme, radikalski lider, radeći za svog današnjeg šefa, Aleksandra Vučića, preti da će neistomišljenike pregaziti svojim džipom. Obraća se tim rečima i svima onima koji hodaju do posla i nazad jer nisu u prilici da plaćaju kartu u gradskom prevozu.

Migolje se pred zakonom i takozvanim ridžama. NJegova finansijska situacija je stabilna, razume se, kao i njegovog dojučerašnjeg potrčka – Aleksandra Vučića. Oni, jasno je, nikada neće ni doživeti delić onoga što većina građana Srbije živi ceo život. I dalje, bez obzira ne to kada su rođeni.

Treba li da se plašim od tih ljudi da će me mlatnuti štanglom po glavi na ulici? Treba, kao što se plašim za sve svoje kolege i javne radnike, koji su se usudili da prepoznaju zlo, unazad godinama.

Finansijska situacija vlastodržaca, ne samo aktuelnih, već i onih u koje smo, kao obični građani, polagali nade posle petooktobarske revolucije, uveliko je potpuno drastična različita od naše. Ali, ona je zasnovana na ratnom i tranzicijskom profiterstvu.

Na jahanju jednog od najsiromašnijih građana na evropskom tlu. Međutim, ta će činjenica ovde postati očita tek kada se budu razumeli temelji jednog takvog slučaja. A reč je o genocidu nad jednim narodom, o etničkom čišćenju i najtežim zločinima, u čije ime su građani ove države bili instrumentalizovani i najbrutalnije izmanipulisani. Red, ipak, postoji, ispoštujmo ga. Osudimo ih kao ratne zločince da bismo došli u priliku da ih osudimo kao lopovčine.