Pobuna Jove Bakića jedina je pobuna

Tako što se dogovore da se „istale“ i opstanu na svojim pozicijama, koliko god one bile udaljene, odnosno sa suprotne strane političkog spektra. Zapravo, kada se njihovi dogovori predstave kao politički, umesto mafijaški ili čisto lopovski, što suštinski jesu, iako su na pozicijama najvišeg ranga institucionalne vlasti, podlegne se relativizaciji njihovih zločina. Jer, politički, društveni dogovori u svom pojmu podrazumevaju rad i zalaganje za opšte dobro i javnu korist, što kod ratno zločinačke i duboko korumpirane tranzicijske elite, nikako ne može biti slučaj. Ratni i tranzicijski profiteri su oni koji su naneli najveću nesreću i sopstvenom i svim drugim narodima na koje su nahuškali svoj.

Oni se bave ubistvima i samoubistvima, to su njihova polja „političkog“ delovanja. Kada im se takva privilegija usled sticaja spoljašnjih okolnosti ukine, onda i oni i društva kojima besomučno vladaju decenijama, prelaze u tranzicijske političke gnjide. Iz ratom opustošenog običnog čoveka, zabludelog medijskom i drugim vrstama propagande, izvlače, tokom tranzicije, poslednje izdisaje. Ali, običan čovek je dosta žilav, nikako da odahne, već se posle izvesnog vremena podigne i krene u revoluciju. To je čak i ovaj naš, ovdašnji običan čovek, u iskustvu pokazao.

Stoga, kada Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, inače, vrlo angažovan, besprekoran, i to besplatno, iz stomaka ili srca, što se kaže – zaključi da će običan čovek na kraju ove naše tranzicijske priče, juriti po ulicama lopove, zlobne i bezosećajne profitere na nesrećnoj sudbini najsiromašnijih i najnesrećnijih ljudi u Evropi, to je toliko podrazumevajuća misao i jedini logičan ishod, sve i da se na njega čeka još nekoliko decenija. Ili, čak, i da se nikada ne dogodi. Jer, na koji način običan čovek može da se izbori sa lopovčinama i manipulatorima? Lažovima i nitkovima, bezobzirnim nasilnicima, osim silom?

Nekako je, međutim, ne samo zbog korumpiranosti, već i zbog snobizma, ali i zbog nesvesne bolećivosti i zapravo privrženosti nacionalističkim režimima, poput vlasti Aleksandra Vučića, to zabranjeno reći, i u krugovima koji su suštinski i oštro protiv aktuelnog diktatorskog režima. Nema logike i doslednosti u pozicijama javnih radnika. Reći da je ovaj režim, onakvim kakvim ga i sami određuju, kao diktatorski, nasilan, manipulatorski i lopovski, moguće oboriti jedino motkama, da ne kažemo, dugim cevima, da se ne zgadi „elita“, predstavlja zapravo suštinu, odnosno jad i bedu pobune ovdašnje opozicije.

Predstavnici opozicije, oni koji vode proteste protiv ovdašnje vlasti, u najvećoj meri bili su učesnici u prethodnoj vlasti. Onoj koja je nastavila nacionalističku politiku ratno zločinca Slobodana Miloševića, odnosno preuzela lopovski karakter karakterističan svakom diktatorskom režimu. Stoga, njima su dobro poznate razmere naboja opšte narodne pobune, koja bi u svom prirodnom zamahu, svakako, zakačila i njihove privilegije, stečene tokom godina vladavine. Zato su oni ti koji zapravo guše proteste, iako su njihovi organizatori.

Da su srca i duše čiste, pobunu protiv diktatorske vlasti Aleksandra Vučića, vodili bi na drugačiji način. Bez gađenja i ustezanja prema jedinim mogućim načinima svrgavanja. Međutim, oni imaju, takođe, šta da izgube. Bogati su, imaju firme i farme u Srbiji. Zarađuju ogroman novac i smatraju se najbogatijim ljudima u Srbiji, uprkos strastvenom protivljenju vladavine aktuelne političke elite. Zato se i bore. Da nešto ne izgube ali i da, opet, nešto ne izgube. Jer, gubitnici su na nekoliko strana. Mogu da stradaju od vlasti ali i od građana koje predvode protiv te vlasti.