Ratnim zločincima Jovanjica je smešna 1

Da su potom ceo svoj „politički“ angažman iscrpljivali u promovisanju najvećih balkanskih krvnika, Ratka Mladića i Radovana Karadžića, ratnih komandanata koji su počinili genocid, prvi posle Drugog svetskog rata u Evropi.

Ili, pak, kako jedna plantaža marihuane, koju su, pre otkrića, promovisali kao uspešan model poslovanja i proizvodnje zdravog povrća, može da uznemiri njihovu dušu ratnih promotera i inspiratora?

Kako je moguće da se oni uzbude i uznemire zbog toga što su građani države na čijem su čelu gladni, da grcaju u siromaštvu i najlošijoj zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti? Sa najmanjim penzijama i prosečnim platama na evropskom tlu.

Pa, vidite, reč je, ponovimo, o ratnim profiterima i zločincima, onima koji su se smejali dok su promovisali i zastupali smrt kako drugih, tako i sopstvenog naroda, tokom ratova devedesetih…

Ići u borbu protiv aktuelne vlasti mora se ispočetka. Od početka devedesetih. Kada su, zapravo, huškajući na zločine i zgrćući lovu na siromašenju i smrti, odredili sudbinu građana širom regiona za narednih sto godina. Za večnost. Jer, izvesno je, u budućnosti, afera Krušik, Jovanjica i još mnoge druge, biće smešne, odnosno neprimetne naspram njihovih iskonskih grehova – ratnog zločinstva.

To, međutim, trenutno, skoro tri decenije od početka njihove agresije i ratno zločinačkih pohoda, u Srbiji niko ne primećuje. Ne pretpostavlja.

Zato što i dalje ljudi žive u okvirima kulturnog, obrazovnog i medijskog obrasca gde su oni – Srbi – viša genetska bića od, recimo, Albanaca. Od muslimana, Bošnjaka, Hrvata, i tako dalje… Taj nacionalistički trend je jedina stvar od koje se ne odustaje. Vučiću se zamera sve, osim kada „srbuje“, kada „ne da Kosovo“, kada smatra Republiku Srpsku srpskom i izvan Bosne i Hercegovine, kada „obrusi“ komšijskim narodima…

Tada se nacionalisti osećaju neprijatno, jer tada izražava njihov odnos prema spoljnom svetu, onom izvan granica Srbije.

A, zapravo, to što je reč o diktatoru, gramzivom i bezosećajnom vladaru, koji ne preza da izgovori neistinu čim zine, naspram njegove navodne izdaje nacionalnog interesa i sumnje da će dati i Kosovu i RS i odustati od negiranja genocida, etničkih čišćenja i ratnih zločina, manji je problem.

Iako se to neće priznati.

Uostalom, da slučaj nije takav, odavno bi Vučić i sve političke hulje koje su ga pratile ili njime upravljale u krvavim pohodima devedesetih, kao što to čine i danas, od strane medijskih, kulturnih, prosvetnih radnika, kao i svih drugih građana koji izlaze na izbore, bio lustriran, prognan iz javnog života zauvek.

Najjači opozicioni savez zato i čine nacionalističke i retrogradne političke ličnosti i struje koje svoju osnovnu kritiku postratno-zločinačkog režima Aleksandra Vučića zasnivaju na pojedinačnim aferama, koje, zaista jesu strašne i odvratne, ali prećutkivanje iskonskog greha aktuelne vlasti – onog stečenog u krvavim pohodima tokom ratova na kraju prošlog veka – izvesno predstavlja jalovost, privid promene i dalje zataškavanje i skrivanje istine od građana Srbije.

Stoga, vrtenje u tom krugu nacionalističkih vrednosti i ideja nema apsolutno nikakav smisao, osim onog koji produžava vreme na vlasti ratnozločinačkih propagandista i njihovih sluga i poslušnika, koje, afera sa marihuanom ili izvozom oružja, može samo da zasvrbi, da bi je ubrzo zavrteli oko malog prsta i ubacili u kantu, poput mozga običnih ljudi koji misle o tome da li će sutra imati da plate struju i kupe hleb.

Bez udarca na prvi milion, zarađen na opsadi Sarajeva, genocidima širom današnje Republike Srpske, proganjanju, ubistvima, preseljenjima i isterivanjima na Kosovu i u Hrvatskoj, nema smisla i efekta boriti se.

A kako je tu reč o zabranjenim temama, ne samo za vlast i direktne učesnike, već i za „najljuću“ opoziciju, preostaje samo smena vlasti koja neće doneti novo doba, doba za oslobađanje običnog čoveka. Predstavljaće samo veću mogućnost za umnožavanje bogatstva za pojedine, danas – opozicione političare.