Red Miloševića, red Konstantinovića

Tokom starenja te vladavine, opuštenost, jačanje samopouzdanja i sticanje sve veće finansijske moći, kao i rast cinizma u kombinaciji sa sve jasnijim utvrđivanjem neprijatelja, ti, i ranije sa rezervom ocenjeni kao dobri – potezi, sada potpuno izostaju. Ili, u nekoj drugačijoj interpretaciji, dobijaju isključivu namenu oružja za borbu sa onima koji ne podržavaju njegov nacionalizam i koruptivni sistem vladanja.

Pojavila se tokom tih godina izrazita potreba obračuna sa tim malim delom javnosti koji mu nije naklonjen. Istovremeno, razume se, sa brigom o tome kako će da podilazi širokim narodnim masama konstantnim „trovanjem“ preko ružičastih medija, rijaliti i turbo-naci programa, pretvaranjem javnih ličnosti u apsolutne podanike koji čekaju u redu da budu nagrađeni, ili, bar da ne budu kažnjeni ukidanjem prava na rad i normalan život.

Potpuno marginalni deo javnosti, čiji se stavovi i pogledi na društvenu stvarnost, po stepenu uticaja, odvijaju u, moglo bi se reći, upravo nerealnosti i iluzijama te nekolicine posmatrača, postaje u poslednje vreme fokus i opsesija Aleksandra Vučića, toliko nadraženog tim beznačajnim fenomenom da je u stanju da se identifikuje sa onima koji su proveli život boreći se protiv, ne samo politike koju je zastupao a sada je kontinuira, već i njegove ličnosti. Imati nešto sasvim i baš lično protiv Aleksandra Vučića tokom devedesetih, kada je huškao nesrećan i izmanipulisan narod na smrt i mržnju, ali i danas kada propušta priliku obavljanja najznačajnije javne funkcije za obračun sa samim sobom i pokajanje, imperativ je za svakog mislećeg, dobronamernog i time privilegovanog čoveka.

Stoga, jasno je zbog čega su danas neumoljivo protiv Vučića oni koji su u to ratno doba i začecima sprovođenja zločinačkog projekta „velike Srbije“ na čelu i sa Aleksandrom Vučićem, tada vernim slugom Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, dva najveća politička monstruma u novijoj istoriji, bili zajedno sa čuvenim Radomirom Konstantinovićem u prvim redovima suprotstavljanja njihovim ratnih hordama.

Koliko je ovdašnje društvo polomljeno oštricama propagirane neljudskosti tim novonastalim vrednostima podsmeha na jednostavne apele na poštovanje i ljubav prema drugim narodima, običajima, verama i načelnim opredeljenjima, svedoči taj ogroman, bezdušni, nekontekstualan prostor. Isti je očišćen od svih poznatosti, činjenica i istina, a koji nelustrirana i nikada prepoznata kao odgovorna politička elita koristi za dalju manipulaciju i guranje u sve dublji ponor njihovih interpretacija identiteta nacije.

Zauzimajući sebi tako odgovarajuću poziciju obuhvatača što većeg dela teritorije prilikom nekakvog konačnog obračuna sa Albancima u definisanju konačnijih obrazaca za navodnu normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, predsednik Srbije odjednom, kao da do pre pet minuta nije zastupao ideje „razgraničenja“, „podele“ i izolacije Srba sa Kosova od tamošnjeg društva, u tekstu u kojem se poziva na „Filozofiju palanke“, Radomira Konstantinovića, prebacuje ceo javni diskurs sa teritorija na ljude. I to bi bila sreća, kada ne bi ostalo samo na papiru jedne dnevne novine, za jedno nedeljno popodne predstavljanja mogućih svetova, već se zaista prebacilo u sveprožimajuće društveno iskustvo, od ružičastih medija i usta javnih ličnosti, do školskih udžbenika i porodičnih vrednosti. „I tu je negde osnovni problem. Moja politika je politika protiv mitova i večnih istina, a sa druge strane su oni, i sleva i zdesna, i kvazinacionalisti i kvazigrađanstvo, koji žive na mitovima i od njih. Matrica je ista, razrada je drugačija, ali je zaključak opet isti. Za jedne sam izdajnik Srbije, za druge – pravde i demokratije. I kada za Srbe sa Kosova vrlo jasno tražim prava, a ne teritoriju, dogovor i kompromis, a ne rat, to ne odgovara ni jednima ni drugima“, piše Vučić u tekstu, u kojem koristi hrabrost i mudrost, ali nesreću i život u izolaciji Radomira Konstantinovića, od takvih kakav je bio i dalje jeste upravo on.