Biti Albanac u Srbiji i pokušati živeti iole dostojanstveno dovoljno je već samo po sebi teško, iako je od niza ratnih zločina i etničkih čišćenja koje je režim Slobodana Miloševića počinio u bivšoj srpskoj pokrajini prošlo više od dvadeset godina, a od sticanja nezavisnosti čak trinaest.
Albanci koji žive u gradovima Srbije suočavaju se učestalo sa hordama nasilnika, navijača, običnih ljudi nadojenih mržnjom, koji im uništavaju imovinu u pokušaju da im oduzmu pravo na rad i egzistenciju.
Tako se bar jednom godišnje dogodi da se kamenuju prodavnice i pekare koje drže Albanci, odnosno da oni koji bacaju kamenje i razbijaju im izloge veći deo godine uredno odlaze da kupe proizvode koje im prave i prodaju upravo Albanci.
Najveći broj Albanaca, međutim, živi na jugu Srbije, gde se suočavaju sa najtežim oblikom siromaštva.
Odavno se taj kraj Srbije označava kao najnerazvijeniji i najteži za život, jer centralizovan državni sistem najmanje pažnje i novca ulaže upravo u sredine gde većinsko stanovništvo čine Albanci.
Uveliko je poznato da nedostaju škole i vrtići, a da one koje postoje ne ispunjavaju ni osnovne higijenske kriterijume. Imaju poljske toalete, zidove natopljene vlagom, što je slučaj takođe i sa domovima zdravlja i ostalim socijalnim ustanovama.
Podrazumeva se u skladu sa gorenavedenim i da su zarade i plate u tim krajevima Srbije na najnižem nivou, odnosno da je stepen nezaposlenosti najveći.
Teška diskriminacija prilikom zapošljavanja u državnim ustanovama premeštena je sa Kosova, kakav je slučaj bio tokom devedesetih, kada niko albanske nacionalnosti nije mogao da postane policajac, sudija ili državni službenik – na jug Srbije, posle dvehiljadite.
To su činjenice koje su neoborive i ne mogu se negirati, pogotovo onim omiljenim kontraargumentima kojima pribegavaju nacionalisti i šovinisti, a tiču se zločina koje su pripadnici kosovskih Albanaca počinili nad Srbima na Kosovu.
Držati pripadnike albanske manjine u getu u Srbiji, uskraćujući im prava, kamenovati im radnje, izlagati medijskoj kampanji mržnje, omalovažavati njih i njihovu decu, na osnovu nacionalne pripadnosti, najprimitivniji je oblik društvenog ponašanja oduvek i zauvek u iole civilizovanom društvu širom planete.
Pogotovo nakon represije, ubistava, ratnih zločina i totalne diskriminacije koje su srpska vojska i policija, pod komandom vrha države Slobodana Miloševića celu deceniju nad njima, na Kosovu, sprovodile.
Dodajmo tome da su brojni srpski generali vojske i policije osuđeni u Hagu na višedecenijske zatvorske kazne zbog ratnih zločina nad kosovskim Albancima, kao i da su tokom 1999. godine proterali čak 800.000 ljudi iz svojih kuća, preko kojih su potom pretežno prelazili tenkovima…
Stoga, biti predstavnik Albanaca u Skupštini Srbije, kojom predsedava politički potomak Slobodana Miloševića Ivica Dačić, dok većinu ostalih poslanika čine podanici Aleksandra Vučića, političkog potomka osuđenog ratnog zločinca, Vojislava Šešelja, i smoći snage da se obratiš predsednici Vlade Srbije na albanskom jeziku, dok radikalska poslanička masa urla i negoduje, velika je hrabrost i pomena vredna činjenica.
To je učinio poslanik Šaip Kamberi. Kamberi je odgovarajući na negodovanje ostalih poslanika rekao da su jedini jezici manjina u Skupštini mađarski i albanski i da bi Skupština uveliko trebalo da ima prevodioca ne samo sa mađarskog već i albanskog jezika. Takođe, rekao je i da mu nije žao što ga poslanici ne razumeju kada govori albanski, već srpski, aludirajući zapravo da nemaju sluha za probleme Albanaca u Srbiji ni kada ih izgovara na srpskom.
Ovoga puta suština problema nastala je zbog političkog potomka supruge Slobodana Miloševića, predvodnice ratnih pohoda na kosovske Albance, Mirjane Marković – Aleksandra Vulina. Naime, ministar policije, koji konstantno širi govor mržnje prema Albancima, posebno uživajući da ih naziva „šiptarima“, oslobođen je optužbi za širenje ksenofobije.
„Odbacujući tužbu Nacionalnog saveta Albanaca kao neosnovanu Viši sud u Beogradu sada je i pravno i institucionalno dao moć jeziku mržnje, netoleranciji i ksenofobiji prema Albancima uopšte, a posebno onima koji žive u Srbiji“, komentarisao je ovakvu sudsku odluku predsednik Partije za demokratsko delovanje i šef poslaničke grupe Ujedinjena dolina – SDA Sandžak u Skupštini Srbije, Šaip Kamberi, posebno ukazujući da zabrinjava odnos pravosudnog organa koji legitimiše jezik uvreda i mržnje.
Kamberi je naglasio i da se na ovaj način „preslikava odnos države prema manjinama, ali i jasno vidi politički uticaj aktuelne vlasti na pravosuđe“.
Reklo bi se da se ovde radi o svetoj srpskoj tradiciji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
