Tramp po želji

To podrazumeva u krajnjoj poželjnoj instanci prepuštanje regiona ruskoj sferi uticaja, odnosno prekid evropskih integracija i zaustavljanje procesa približavanja NATO,.

Poslednji u nizu slučajeva odnosi se na otkazanu posetu delegacije Kongresa Sjedinjenih Američkih Država Crnoj Gori. Američki senator Džon Mekejn trebalo je da u pratnji svojih kolega 3. januara doputuje u Podgoricu, nakon poseta baltičkim zemljama – Gruziji, Estoniji, Ukrajini, Letoniji, Litvaniji, što je u poslednjem trenutku otkazano. Cilj posete je bila podrška Crnoj Gori u njenim NATO integracijama. Uprkos činjenici da su američki kongresmeni bili pre planiranog puta u Crnu Goru na svim za Rusiju ključnim mestima, na kojima ili bukte sukobi ili se nalaze u stanju pred izbijanja, proruski i ovdašnji mediji sa izrazitim anti-NATO stavovima tumačili su ovu vest o otkazivanju kao nameru novoizabranog predsednika Amerike Donalda Trampa da stane na put aktuelnoj američkoj spoljnoj politici.

Prenose se reči Mekejna da će pozvati crnogorskog premijera lično telefonom kako bi ponovio svoju snažnu podršku priključenju te države u NATO. Situacija je takva, želi se predstaviti, da odlazeća američka administracija podmeće klinove u točkove novoj, sa namerom da joj oteža mirenje sa Rusijom i taj dugoočekivani potpuni obrt. Zbog čega je onda Mekejnu „dopušteno“ da u pratnji ostalih kongresmena ode na za Rusiju mnogo važnija mesta nego što je to Crna Gora – nije tumačeno. Izgleda, prema ovoj interpretaciji, da se situacija usložnjava i zaoštrava upravo na regionu, odnosno Crnoj Gori, koja je kako za Trampa tako i za Putina bitnija od svega gorenavedenog.

U takvom prikazu stvarnosti učestvuju gotovo sve prosrpske struje, u onom nacionalističkom, velikosrpskom smislu, kako u samoj Srbiji, tako i na Kosovu, Crnoj Gori ili Bosni i Hercegovini. Pobedu Donalda Trampa pozdravili su svi podržavaoci antievropskih procesa u regionu, poraženi u ratovima devedesetih, što, naravno, ima smisla, imajući u vidu politiku novoizabranog predsednika Amerike, odnosno njegovu izrazito desničarsku, netolerantnu i isključivu retoriku. Problem je, međutim, u tome što se ta politika još nije odrazila ni u najmanjoj meri na ovdašnje prilike i shvatanje procesa u kojima se nalazi region.

Tako je moguće da se nacionalisti i oni koji teže povratku u sukobe imaju ista shvatanja i očekivanja u vezi sa onim što će uslediti kao posledica promene američkog predsednika, kao i oni koji Zapadni Balkan vide kao neizostavni deo EU i atlantskih integracija, daleko ili bar dalje od sfere uticaja Rusije. I dok jedni tumače poteze koji se ni ne odnose na ovaj region kao uvod u poželjni raskid sa dosadašnjim stanjem, drugi, iako nemaju simpatije prema novoizabranom predsedniku SAD, očekuju da će on biti samo još jasniji, nedvosmisleniji i zahtevniji u sprovođenju namera koje je stara administracija odavno zacrtala na ovim prostorima.

Priča u vezi sa pozivom koji je Milorad Dodik, predsednik bosanskohercegovačkog entiteta Republike Srpske, dobio za inauguraciju novoizabranog predsednika SAD Donalda Trampa, 20. januara, paradigma je ovakvog stanja. Iako je Dodik tu pozivnicu dobio od nekih članova Kongresa, čije se političke simpatije sasvim sigurno ne mogu sa sigurnošću identifikovati sa onim što predstavlja stav, mišljenje ili nameru samog Donalda Trampa, to je u ovdašnjoj javnosti odmah predstavljeno kao podrška novoizabranog predsednika politici Milorada Dodika i njegovih težnji za razbijanjem države BiH. Isto tako, potez koji je povukla američka ambasada u Sarajevu, ne dozvoljavajući Dodiku da dobije diplomatsku vizu za taj put, tumačen je od strane Dodikovih saradnika i podržavatelja kao osveta odlazeće američke administracije jer je navodno uverena da će novoizabrana administracija biti na strani Dodika i njegovih namera izdvajanja RS iz BiH. Oni, s druge strane vatre, međutim, smatraju da su ta očekivanja potpuno neosnovana i da će Trampova spoljna politika biti samo još tvrđa i netolerantnija prema Dodikovim egzibicijama.

Ono što u tom spoljnopolitičkom vrtlogu nad regionom predstavlja najveći problem je dodatno gubljenje vrednosti humanosti, mogućnosti razjašnjavanja prošlosti i utvrđivanja odgovornosti kako za ratne devedesete tako i za posledice u kojima građani na ovim prostorima žive.