Vučićeva braća blizanci

… i ekstremistom iz Srpske pravoslavne crkve Amfilohijem Radovićem otkriva tešku zaostalost predsednika Srbije u onome što bi se moglo okarakterisati javnim interesom u procesu rešavanja kosovskog problema.

Navodno nezadovoljan, a zapravo presrećan jer nema podršku Kandić i Biserko u načinu na koji se rešava konačni status Srbije u odnosu na nekadašnju južnu srpsku pokrajinu, s obzirom na to da je reč o dve najomraženije borkinje za ljudska i manjinska prava i pitanja suočavanja sa prošlošću u čijem mraku upravo on igra jednu od centralnih uloga, predsednik Srbije se koristi prostom metodom iznošenja elementarno neistinitog poređenja kako bi pred građanima Srbije ocrnio one kojima je, prema politici koju vodi i ideologiji koju zastupa, upravo on najsličniji, ali od kojih trenutno čuva pozicije vlasti.

Reč je, razume se, o Bošku Obradoviću, Vuku Jeremiću, navedenim ekstremistima iz SPC, poput Riste Sotone, tako nazvanim zbog štete i opasnosti koje izaziva svojim izjavama i pozivima na nasilje. Sličnost Aleksandra Vučića sa navedenim i sličnim likovima, među kojima su i, recimo, Milan Stamatović i drugi mračnjaci poziva povratku u mrak izolacije, sukoba, mržnje, antievropskih tokova i proruskog ulizištva, toliko je očigledna i jasna godinama, decenijama unazad, da predstavlja jedan zaokružen identitet koji svojim delovanjem i pored brojnih prilika, Aleksandar Vučić suštinski nikada nije izmenio, porekao. Sa svojom ideološkom braćom Vučić se bori samo za poziciju vlasti sa koje, pokazalo se, ne namerava da učini gotovo ništa što bi otklonilo glavnu prepreku razvoju društva, uvođenju normalnosti u svakodnevne živote građana opterećene nacionalističkom mržnjom i netrpeljivošću naspram trpljenja dubokog siromaštva i korupcije sa vrha države. Potpuno je jasno da se Vučićeva retorika ni po čemu ne razlikuje od Jeremićeve, Obradovićeve, Amfilohijeve… Oni su međusobno najsličniji po svemu, osim po funkcijama koje zauzimaju. Vučić je na vlasti, oni u opoziciji, dok sanjaju jedan isti san – da sede i bogate se na grbači naroda, kukajući za Kosovom, poričući odgovornost Srbije, zločine, genocid, etnička čišćenja, zamrzavajući konflikte. Postepeno se odriču evropskih integracija i čekajući Rusiju maštaju o sebi kao zvezdama novog velikog sukoba.

Koliko je ta pozicija i opozicija jadna, kada se ima u vidu da ljudi kojima vladaju ili trenutno samo to neodoljivo žele, preživljavaju sa tridesetak hiljada dinara mesečno, dok oni ekstremno bogati ili bar mnogo bolje stojeći od većine baziraju svoje politike na najvećoj gluposti i najbesmislenijem političkom projektu – ne damo nepovratno i, u našoj realnosti, zauvek nezavisno Kosovo.

Ta zaostalost predsednika Srbije koju izražava kada svoju braću blizance poredi sa potpuno suprotnim polom javnog delovanja, od nastanka pa do danas bez jedne jedine tačke spajanja, antipodima – Natašom Kandić i Sonjom Biserko – praćena je izrazito lošom namerom, prenaglašenom sujetom, nezaziranjem od teške manipulacije javnim mnjenjem, kao i dodvoravanjem vrlo širokoj bazi u biračkom telu. Čini se da je nivo netrpeljivosti prema stavovima o nužnosti priznanja nezavisnosti Kosova, određenja i preuzimanja odgovornosti za 10.000 ubijenih i 800.000 proteranih kosovskih Albanaca iz svojih kuća, tokom rata u nekadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini, promocijom poštovanja i upoznavanja sa kulturnim i običajnim vrednostima susedne države, isti u vrlo različitim društvenim slojevima. Podjednako te nužne uslove za normalizaciju, ne samo odnosa dve države, već i unutar društvenog, negiraju i podsmevaju im se i najtvrđi nacionalisti i oni koji za sebe tvrde da to nisu. A te navedene nužnosti se unazad godinama identifikuju upravo sa ta dva imena – Kandić i Biserko – ne bi li se više narodu još više smučile njih dve, kao i sami ti stavovi.

U postratnom periodu, i pored svih rizika da se označi kao neosetljivo i neobazrivo na veličinu tragedije i žrtava koje su pale od strane srpske ruke i agresije, čini se da je najteže opstati i nastaviti život upravo u Srbiji. Sada je postalo sasvim jasno da su suštinske promene gotovo nemoguće, da se društvo koje je zaklapalo oči ili jednostavno i izmanipulisano nije znalo šta monstrumi čine u njegovo ime, nikada neće izvući, da će zauvek ležati na osnovama nakaradnog i naopakog vrednosnog sistema, koji iako usmeren ka drugima, na kraju, ipak, dokrajči sebe samog.