Zašto sam potpisala Apel 88 1

Zato što su Ivica Dačić i Aleksandar Vučić tokom ratnih devedesetih inspirisali, manipulisali, navodili ljude na nacionalnu, versku i mržnju prema svemu što nije „srpsko“.

Zato što su one koji su bili protiv ubijanja, klanja, silovanja, etničkog čišćenja i proganjanja nazivali izdajnicima koji zaslužuju istu sudbinu kao oni koji su rođeni kao Bošnjaci, Hrvati, Albanci…

Kako sam, onda, kao potpisnica tog apela odjednom ispala podržavateljka vlasti Aleksandra Vučića i Ivice Dačića?

Iako se sadržaj peticije odnosi isključivo na osudu njihove ratnozločinačke politike i upozorenje na mogućnost ponavljanja katastrofalnih posledica.

Pa, tako što su potpisnici Apela odmah svrstani kao branitelji politike crnogorskog predsednika Mila Đukanovića.

U Apelu 88 se gotovo svaka reč odnosi na kritiku Vučića i Dačića i ratnozločinačke klike, odnosno Srpske pravoslavne crkve i nacionalističke opozicije, koji, bar u verbalnom delu, izazivaju na mržnju naših sugrađana crnogorske nacionalnosti tako što im poništavaju nacionalni identitet, podsmevaju im se, govore kako nisu to što misle da jesu, već da su Srbi.

NJihove izjave u vezi sa Crnom Gorom isključivo su svedene na poništavanje tamošnje državnosti i održavanja konteksta velikosrpskog projekta, projekta koji je u poslednjoj deceniji prošlog veka izazvao stotine hiljada mrtvih, običnih ljudi, samo zato što su rođeni pod jednom drugom zastavom, a ne srpskom.

Krivci za tu tragediju danas su na vlasti u Srbiji. U većinskoj opoziciji preovladava mišljenje vrlo slično tom. Podstiču se Srbi koji žive u Crnoj Gori na pobunu tako što se sve vreme plasira navodna velikosrpska istina o tome da Crnogorci ne postoje, da su izmislili naciju, da su izmislili identitet, veru, i to sa prvim i osnovnim ciljem – uništavanjem njihovog – srpskog.

Kako su potpisnici Apela 88 kritikom ovakvog stanja postali zapravo saradnici Vučića i Dačića u naknadnoj interpretaciji?

Tako što je uveliko zastupljeno mišljenje o tome da su Aleksandar Vučić i Milo Đukanović u kriminalnom dogovoru.

Međutim, tema je i ovog puta promašena, usled nacionalističkog bujanja i mržnje, trabunjanja. Potrebe slične onoj koju imaju Vučić i Dačić, značajan deo opozicije i SPC, da Crnu Goru smatra državom nižeg reda, za podsmeh i kao projekat poništavanja veliko srpskog osećanja. Jer, Apel 88 se bavi isključivo upozorenjem na rat, na sukobe, na sve ono što je odredilo moderniju istoriju, tokom devedesetih godina, i to ne samo regionalnu, već po katastrofama, razmerama zločina, genocida – i evropsku i svetsku. Odnosi se na vlast države čiji su potpisnici državljani.

To, međutim, usled snažne postratne propagande, koja je po moći, ali i glavnim likovima istovetna onoj iz vremena rata, jednostavno nije jasno ni najljućim protivnicima aktuelnog režima.

Kako je do toga došlo? Pa, tako što tim najljućim protivnicima Vučićevog režima u Srbiji ne smeta njegova ratna prošlost, inspirisanje na zločine, genocide, progone ljudi na nacionalnoj i verskoj osnovi.

To što je maznuo lovu na ratnom profiterstvu, što je posle dvehiljadite nastavio sa istom takvom politikom, u dozvoljenim okvirima, srećom bez prilike da sa svojim zlom korakne na teritoriju neke od država bivše Jugoslavije, već samo da produbljuje nazadnost i ojačava manipulaciju siromašnim ljudima u sopstvenoj.

Nekako se dogodilo da je Apel 88 izašao u pravi čas. A za njim i potvrde njegovog sadržaja.

Najpre su navijači divljali paleći crnogorsku zastavu a potom je Ivica Dačić, Vučićev šef diplomatije, nastupio sa čistim fašističkim izjavama, poput one da bi svim Crnogorcima koji se ne slažu sa njim i njegovim šefom u vezi sa zakonom o verskim slobodama trebalo oduzeti srpsko državljanstvo.

Čini se da se ova dvojica ponašaju kao da su glavni likovi Apela 88? Zato što to i jesu i zato što od toga već tri decenije ne odstupaju.

Dačić i Vučić, pritom, imaju vrlo konkretan interes – opstanak na vlasti, zadržavanje ratnoprofiterskog bogatstva, privilegija, a najviše izbegavanje trenutka pravde kada će izmanipulisani i siromašni građani shvatiti koliko su im štete naneli.

Kakav je interes ovih potonjih?

Da se od toga što pre oslobode, i da počnu da osuđuju više Vučića i Dačića nego lidere drugih zemalja, jer od njih im direktno sudbine i životi ne zavise. A ako im je već toliko stalo do srpstva i Srbije u Crnoj Gori i drugim državama, onda neka se usmere na ono na šta mogu da utiču, a to je da unište vrednost nacionalističke retorike u sopstvenoj. Tako će biti jači i bolji za sve, i sebe i druge. Ako im je stalo.