Kada ga obuče, Obradović, lider partije izgrađene na netoleranciji i mržnji, nacionalističkom diskursu i promociji sukoba sa susednim narodima, deluje kao kakav službenik mnogo opasnije ekipe, mobilizator, onaj koji noću skuplja slobodne duše po ulicama, ubacuje ih u kamion i vodi u rat. Da tamo ginu za bogataše, koji čuvaju ili umnožavaju to bogatstvo. I zaista deluje iskreno u tome, kao da je toliko zaostao u ljudskosti za, inače, vrlo problematičnim čovečanstvom, kada je o ljudskosti reč, Bošku Obradoviću i njemu sličnima, iz opozicione podsvesti izbija upravo suprotna suština delovanja, potpuno drugačija onoj karakterističnoj za borbu za opšte dobro i najveći broj ljudi u nekoj zajednici. Političari poput Boška Obradovića zapravo brane elitu, i to onu najužasniju, nastalu na ratnom profiterstvu, koja je skupljala novac na smrti i gladi sopstvenog naroda, uz „opravdanje“ da to radi kako bi crkavali njegovi navodni neprijatelji, druge nacionalnosti i, recimo, vere.

Sa njim su se uortačili u jedan opozicioni blok upravo ti njemu slični, ali uveliko obogaćeni kako od lične koristi koju su probavili obavljajući državne poslove i bivajući elitom u privremenom boravku na vlasti, ili jednostavno održavajući i blago ga gomilajući u najsiromašnijoj državi u Evropi. Biti bogat u egzistencijalnim uslovima koji odlikuju Srbiju već je samo po sebi dovoljno veliki blam, pogotovo ako se u takvom sistemu razvija „biznis“ i zarađuje kao da je reč o relativno normalnim uslovima poslovanja. Boško Obradović u „žutom prsluku“ za sada nije bio u prilici da se obogati, ali jeste da pokuša da se dokopa vlasti na pozicijama nacionalfašističkog, mrziteljskog i ratno propagandnog načela, te su njegovi napori brige za obične ljude i njihovo siromaštvo, udruženog sa moćnim i bogatim političarima, pripadnicima bivše vlasti, iskomprovitovanih kako nacionalizmom i pokušajima daljeg produbljivanja problema postratnog odnosa sa susednim narodima, tako i lovom kojoj se ne zna traga ali se jasno vide posledice trošenja i posedovanja.

Ignorisanje opozicije i od nje u potpunosti nezavisna borba protiv aktuelne vlasti, jedino je ishodište koje nagoveštava mogućnost da se društvo otarasi lopova, manipulatora, opasnih umova, ili da bar ublaži utisak i realnost tih karaktera koji su u stanju da na ovim prostorima osvoje vlast i brinu o javnom interesu građana.

Tako se uveliko događaju „žuti prsluci“. Organizovani preko društvenih mreža, spontano, ljuto, posvećeno prevrću asfalt, gaze po oblacima, u kovitlacu slobode sopstvenih osećanja koja nisu jednostavna. Određena su različitim svojstvima životnih okolnosti, pa stoga ima i onih koji ne mare o, recimo, kulturno-istorijskim spomenicima. Pa, šta, ti spomenici mogu da ostanu da postoje i samo na slikama. Kao da je važno. Važno je, ali, od toga da nijedan pojedinac nije gladan, da mu nije hladno, da ne pati, ipak, nema ništa važnije. Pa, ni istorijski spomenici. Iako su, razume se, to dve potpuno različite tematske celine, spojene su u jednu, reakcijama pobunjenika ili agresora. Na udaru su istorijski spomenici, javni prostori, po tome da su mete nezadovoljnih građana, zapravo simboli različitog stepena ugnjetenog pojedinca i unižavanja njegove ličnosti. I, sasvim je svejedno. Jer, patnja pojedinca, u svakom trenutku, i onom najmanjem, ne može biti manje vredna od večnosti jednog predmeta, dela, napretka.

Politička ideja ovdašnjih pozivača građana da navuku žute prsluke i za vikend, poput njihovih „kolega“ Francuza, izađu na ulice Beograda, po iskustvu određena je pozivima na proteste zbog hapšenja, potom i osude Ratka Mladića, ubice koji je sproveo genocid nad muslimanima. Kao i pozivom na nasilje nad ljudima drugačije seksualne orijentacije, dodu?e, indirektno, kroz promociju porodičnih vrednosti kojima ove druge stoje nasuprot. Pozivom na negaciju svake naznake normalizacije odnosa sa do juče sukobljenim narodima.

Vlast u Srbiji direktni je pokretač te spirale zla u društvu, ali srušiti je neće oni njima slični, srušiće je građani kada budu savladali strah i u sebi budu pronašli snagu i volju da se bore protiv siromaštva i bogataša. A izvesno je da to u njima neće probuditi aktuelna opozicija.