Tako dok smo bili primoravani da čitamo rasprave o tome da li svetski moćnici kriju dokaze o postojanju vanzemaljaca, u Poljskoj se, za promenu, desila jedna lepa i zanimljiva stvar. Tamo je, inače, vlada u kojoj dominira “Pravo i pravda”, stranka izrazito desničarske orijentacije, nizom svojih poteza u prošlosti uticala na smanjenje obima sveukupnih sloboda. Donela je medijske zakoni koji su državi omogućili potpunu kontrolu nad medijima koji se nalaze u njenom vlasništvu, postavljala glavne urednike, sudije… Odgovor onog dela društva kojem su takvi vladini postupci bili neprihvatljivi bio je dosta jalov – zabeležene su demonstracije, ali u suštini nikakav značajniji pritisak na establišment nije izvršen.

A onda je krajem septembra glasovima vladajuće stranke u Sejmu u dalju proceduru prošao predlog građanskih inicijativa bliskih krugovima oko Katoličke crkve da se abortus potpuno zabrani, pa čak i u slučajevima da trudnoća dovodi do smrti majke. Na taj način bi i inače rigorozan zakon, koji predviđa da je abortus moguć samo u slučajevima da je trudnoćom ugrožen život žene, da je plod oštećen ili da je do nje došlo nakon silovanja ili incesta, bio dodatno pooštren. U teoriji je to značilo da žene više nisu gospodarice svog tela, a u praksi da će velika većina njih odlaziti na ilegalne klinike ili u Nemačku da gde je abortus dozvoljen.

Tako su se probuđene poljske žene organizovale, njih 100.000 se širom zemlje 3. oktobra, na “crni ponedeljak”, nisu pojavile na poslu, već na ulicama. Upozoravale su da će, u slučaju usvajanja rigoroznog zakona, vešalicama vršiti abortus. Vlasti su ubrzo shvatile da je vrag odneo šalu, dalja produktivnost je bila pod znakom pitanja, a rejting vlade je počeo značajno da opada. Dakle, žene su bile solidarne, želele su da se organizuju i neprijatelja udare tamo gde najviše boli. Kao rezultat Sejm je 6. oktobra odbacio predlog zakona. Žene u Poljskoj su tako dobile bitku za slobodu svog tela, ali su , što je takođe važno, svojim delovanjem podstakle druge žene širom Evrope na akciju. Sa njima su se solidarisale žene iz desetak zemalja, među njima i Hrvatske, oblačeći se tog ponedeljka u crno.

Zanimljivo je da nam se to dešava sada kada se svetu dešava Donald Tramp. NJegova izjava da ”kada si slavan, ženama možeš da radiš šta hoćeš” izazvala je neverovatne reakcije u Americi. Senatorka Klinton je dobar deo svoje kampanje posvetila pokušajima da mobiliše žene oko ideje da im na čelo države dolazi prva predsednica. Bezuspešno. A onda se pojavio Tramp pokazujući kako bi tretirao žene ukoliko on postane predsednik. Sada, kada smo nedaleko od izbora, rezultati istraživanja koje sprovode američke agencije pokazuju da ukoliko bi sutradan u SAD glasali samo muškarci Tramp bi nekako i pobedio. Ukoliko bi glasale samo žene Hilari bi pobedila za čak 33 procentna poena, što je nezabeleženo u dugačkoj istoriji američkih izbora. Na kraju će, uprkos svim pokušajima demokrata, mejnstrim medija i umerenih republikanaca da zaustave Trampa, on pasti na ženama. Ne na Hilari Klinton, već na ženama.

Jedan fenomen mi je takođe oduvek bio zanimljiv. Jeste li se ikada zapitali ko su žene diktatori i da li je nekada u svetu neka žena bila diktator? Imamo smo nezgodne žene diktatora, ali nismo imali žene diktratore.

Neće nas spasti žene iz političke elite već one divne „obične“ žene iz našeg komšiluka koje srećemo svaki dan. Uprkos tome što žene nisu bili diktatori svet nije postao bolje mesto za život ni u vreme kancelarke Nemačke, ni u vreme premijerke Velike Britanije, pa neće ni sada, kada po svoj prilici žena preuzima kormilo SAD.

Svako ko potcenjuje moć žena duboko greši. To ja, kao neko ko pored sebe ima jednu koja se jednom rukom brine o detetu starom dve i po godine, drugom uspešno rešava životne izazove koji se pred sve nas postavljaju, pritom radeći sve to u osmom mesecu trudnoće, mogu najbolje da potvrdim. Svako ko misli da je to lako, neka pita neku ženu ili tatu da li zaista jeste.

Jasno je da desni populizam danas maršira svetom i da mi nemamo adekvatan odgovora na njega. Jasno je da sa njim ne mogu da se izbore ni mejnstrim institucije, ali je došlo vreme da naučimo nešto od žena, uzmemo stvar u svoje ruke, organizujemo se i ne damo na sebe. Pitajte žene, one su hrabe, razgovarajte sa njima, naučimo svi zajedno od njih, jer možda baš one pokažu put kako da spasemo svet.