42 tačke

Da li je menadžment protesta #1 od 5 miliona pokušao da izvrši nasilnu promenu vlasti upadom u Prezidencijalni konak – kako tvrdi Najviše Mesto – ili je prezidencijalna Ohrana na pravdi Boga umlatila goloruke protestante koji su, kako tvrdi prvoumlaćeni, Srđan Marković, „samo želeli da ispred predsedništva ostave 42 tačke stručnog tima odštampane na papiru, kada ih je napalo obezbeđenje koje je čuvalo zgradu“.

Ovih dana nisam gledao televizor, pa nemam uvid u zbivanja „na licu mesta“, što nije nikakav hendikep, jer sve da sam ga i stoput gledao, video bih samo ono što sam već hiljadama puta video – seoskovašarski metež, podgurkivanje, udaranje ispod pojasa, o kome post festum sukobljene strane iznose svoje istorijske istine, a (privremenu) prevagu odnosi istina koja je trenutno na vlasti.

Ipak se ne mogu otrgnuti snažnom utisku da se istina o ovom „nemilom događaju“ nalazi negde na sredini dveju poluistina. Smeo bih se, recimo, opkladiti u mnogo sendviča da je namera protestnog menadžmenta bila da isprovocira ono što se na kraju i dogodilo, ali da menadžment nije ni pomišljao na nasilnu smenu vlasti.

Već smo ovde apsolviralo da je nasilništvo u politici – pogotovo ako je politika loša – nelegitimno isključivo za lošu politiku, ne i za nasilnike, ali smo isto tako apsolvirali da pribegavanje nasilju nužno podrazumeva izvesne stvari: 1. odlučnost, 2. imanje velikih muda i 3. idenje do kraja.

Šta je, dakle, bio smisao izazivanja pomenutog incidenta. To je bar jasno – 1. da se Evropi i svetu „pokaže“ koliko je režim Vrhovnog Bića tirjanski i nasilnički i 2. da eventualno prekardašivanje u ofanzivnoj samoodbrani Konaka bude varnica koja će inicirati ostvarenje vlažnog sna ovdašnjih političkih bezjaka – stvaranje „kritične mase“.

Takođe smo nebrojeno puta apsolvirali da se Evropa i svet zbog unutarsrpskih pičvajza – ukoliko se ne prelivaju preko granice – uzrujavaju isto onoliko koliko se misice sekiraju zbog pomora delfina u Biskajskom zalivu. No, dobro. Pretpostavimo da su Evropa i svet spremni da se zgroze nad Vučićevim, u ovom slučaju isprovociranim, nasilništvom, pa se zapitajmo šta protestni menadžment očekuje od Evrope i sveta i zašto im“pokazuje“ ono što i same znaju.

Evo šta očekuju. Maltene isto što Stamatović očekuje od ustupanja Kosova Rusiji. Stamatović bi da Rusija, o svom trošku, povadi trnje iz srpske mindže, pa da posle izvesnog vremena Kosovo vrati Srbiji, protestni pak menadžment očekuje da Evropa i svet urade ono što bi – kad bi postojala – trebalo da uradi srpska opozicija – da nađe način da Vučića strmopizdi sa vlasti.

Ovakvim kilavim izigravanjima – ili onim, vizuelno efektnijim, upadom u TV Bastilju – dilberi koji misle – ili im je neko rekao da tako misle – da su opozicija, samo učvršćuju Vučića na vlasti, pokazujući SNiS-u sopstvenu kilavost i Vučićevu nepobedivost koja i počiva na toj kilavosti.