Kojen, Leon! Srbin, agnostik! Tako je pisalo (i valjda još piše) u onim mongoloidnim ko-je-ko-u Srbiji leksikonima. Sudeći po prezimenu, Leon potiče od levitskog plemena čuvara Kovčega zaveta i, sledstveno, bi lako mogao nabrojati pretke sve unazad do Avrama i Isaka, ali, eto, on se u agnosticizmu odlučio da bude Srbin.
Kao što, pretpostavljam, znate, ja pripadnost ovoj ili onoj naciji ne povezujem sa rodoslovima, krvlju i ostalim tricama i kučinama, već to smatram slobodom izbora slobodnih ličnosti. Dakle, pomisao o Srbinu koji se preziva Kojen meni uopšte ne bode oči . Mada mislim da Leon nije morao da u srpstvu ide tako daleko i da ijekavizira svoje pravo prezime Kohen. Jer ga ni tako srbifikovano, ijekavizirano i agnostifikovano ne bi spaslo pogroma, u slučaju da se mračnjaci na čiju vodenicu udarnički navraća vodu nekim slučajem dokopaju nekontrolisane vlasti.
Poznajem čoveka i držim da je gospodin u pravom smislu te reči. Tamo negde, sredinom osamdesetih, od njega sam čuo ( i zapamtio) puno pametnih stvari. Ali, znate šta, Koštunica je kao leukemija: spopada i stare i mlade, i dobre i rđave i fukare i gospodu, a leka, kao i u leukemijinom slučaju, nema. Da l’ je neka mehašefa Leonu sipala saliguz u kafu, da ‘l ga je Sahibija obajao, to ne znam. Bilo kako bilo, Leon se (istina „vanpartijski“) obreo u Sahibijinom sublunarnom svetu u kome se očas posla od normalnog čoveka – kad smo već kod srpstva i judejstva da upotrebim odgovarajuću reč – pretvoriš u klipoth. A vi vidite šta to znači.
Šta me je motivisalo da ovu kolumnu posvetim Leonu Kojenu? Sad ću da vam kažem. Pročitah negde neko Leonovo „izlaganje“ na nekom patriotskom skupu, koje agnostik završava sledećim rečima:
„Taj bezrazložni poraz današnji režim će na sve načine pokušati da prikrije, ali teško je verovati da će u tome uspeti: pred Srbijom stoje godine neizvesnosti, u kojima će narod – danas potpuno isključen iz svakog važnijeg političkog odlučivanja – nastojati da novim putevima izbori za sebe pravo da odlučuje o svojoj sudbini.“
Leonov zaključak mi, da prostite, zvuči kao huškanje na puč. Ganula me tolika briga za narod. Tim pre što kristalno jasno (jer znam ljude) mogu vizualizovati dan u kome narod „novim putevima“ preuzima pravo da odlučuje o svojoj sudbini. Evo kako bi to izgledalo: Sahibija i Kojen sede u Sahibijinom mutlaku, pred televizorom, srkuću kafu i čekaju da narod pod kišom metaka preuzme pravo da odlučuje o svojoj sudbinu i da to pravo, kada se za njega izbori, momentalno prenese na Sahibiju. Gledali smo to već jednom. Nismo li? Čudo je agnosticizam.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
