Alibunar bez dna 1Foto: Stanislav Milojković

Iz nekog wikileaksa u javnost je procurila i fotografija sa čemerne nastave: „profesorica“ koja pred tablom poučava polaznike kako treba hejtovati Bojana Pajtića (kao i druge opozicione personae dramatis). Pa, krv ti jebem, pomislih, ovi bez obuke ne umeju ni da mrze.

Javnost je tu psihodeličnu školu doživela kao nešto zastrašujuće, ja sam pak u tome video manifestaciju teške tupoumnosti i „prepoznao“ panični strah vrhovnog direktora škole, glavnog predavača, revizora, itd, itd, Pa, ljudi moji, da parafraziram Bizmarka, Miloševićev je režim trebalo dvaput ubiti i još ga prstom gurnuti da padne, a ovaj i ovakav režim bi pokojni Đinđić, Batić, još neki koji nisu živi i neki koji su živi, ali kao da nisu, srušili za dva sata, tako što bi se u Vuku najeli pasulja, pa saborno prdnuli u pravcu Prezidencijalnog konaka.

Evo, već čujem tutumrake iz podfamoznog kako romore: „šta će Vučiću škola za hejtovanje opozicije kad ti već mesecima držiš fakultet za tu rabotu“. Neka romore, Ja i dalje držim čas.

Ovaj i ovakav, režim od papje mašea i megapiksela moguć je – iako i tako jedva – samo sa ovakvom bezidejnom, kukavičkom opozicijom, a pod opozicijom podrazumevam tzv. SzP, koji, ponavljam po stoti put, nije nikakva pretnja za režim, ali koji uspešno guši autentičnu opoziciju i – još dok je u opoziciji – pokušava da preuzme (ili stavi pod kontrolu) ovo malo nezavisnih medija.

Kad smo već kod političkih škola, osim one upokojene kumrovačke i ove alibunarske, postojala je još jedna, nalazila se u ulici Nušićevoj, u Beogradu a njeni polaznici, mladi kadrovi DS-a, nisu učeni kako da mrze, nego su obučavani veštinama rukovođenja državnim aparatom.

Ne sećam se više kako se škola zvala – direktor joj je bio Slobo Gavrilović – beše počela da radi za Đinđićevog života a ugasila se još pre JexS-ovog spektakularnog strmopizda.

Uspon političkog besmisla počeo je četiri-pet godina godine pre strmopizda DS-a. Atmosfera opšteg beznađa, besmisla i dekadencije jedva da je bila nešto podnošljivija od današnje, s tim što je bilo značajno manje prostakluka i pičkaranja.

Nije bilo realno očekivati da će taj politički vakuum biti hokus pokusom ispunjen smislom – a eto očekivalo se – bilo je, štaviše, izvesno – kao što je izvesno da ćeš se opeći kad staviš ruku u vatru – da će na njegovo mesto doći još veći besmisao.

Ja razumem uzibrećenike koji kažu da je OVO „fašisoidni“ užas i da su Đido and Co bolji, uopšte to ne sporim, ali niko ne može da je III stepen nekog gadnog kancera „bolji“ od IV (i V ako postoji). Problem je u tome što je IV stepen nemoguće vratiti na III, pa trpeti manje bolove, nego se tumor mora ili operativno ukloniti ili otići Bogu na istinu.