Ako niste – a čisto sumnjam da jeste, manj’ ako na nju niste naleteli u nekom prašnjavom Prustovom ili Balzakovom romanu – evo šta kaže sajt „štaZnači.com“ : „antišambrirati, glagol. Obijati pragove, čamiti u predsoblju, moljakati gospodu, ponižavati se“.

Da pojam „antišambriranje“ izvadim iz mraka turobne istorije dupeuvlačenja, navela me je vest da je obezbeđenje Bezbednosno-informativne agencije novinarki KRIK-a zabranilo pristup na prijem upriličen povodom (valjda) Dana bezbednosti sa „više nego“ komičnim obrazloženjem da za njeno prisustvo „nema bezbednosnih uslova“. Isto je prošao – to jest na prijem (iz neznanih razloga) nije pripušten – novindžija Politike, Telesković, da bi se stvar dibidus usložnjila kada je JSP Vučić – duboko uznemiren saznanjem da Bezbednosna agencija nije u stanju da u sopstvenim odajama – takoreći u srcu tame – garantuje bezbednost nekolicini novinara – slavljenike demonstrativno lišio svog Visokog Prisustva, što je, pretpostavljam, značajno umanjilo svečanost trenutka, a Vučićevog Rankovića, Batu Gašića, bacilo u najcrnju depresiju.

Nagađam da sad od mene očekujete da se priključim horu ibret hanuma i efendija, naročito onih iz krugova dvojke, koji su osuli drvlje i kamenje i na Vučićevo tirjanstvo i na Udbin teror, ali ništa od tog posla. Oduvek sam, naime, smatrao – i nastavljam da smatram – da poštene osobe i mediji nemaju šta da traže na udbaškim veseljima i trandibalovima. Tačka. Nema dalje diskusije, a vi malo porazmislite zašto sam tako decidiran.

Ako i nije srpska reč, antišambriranje je jedan od najstarijih srpskih zanata, koji je naročito rasprostranjen među pripadnicima političke klase (svih boja). Kako to funkcioniše u praksisu, pokušaću sad da vam objasnim. Kada se jedna srpska politička garnitura strmopizdi sa vlasti, ona – osim u čisto nominalnom smislu – ne odlazi u opoziciju, ne postaje, dakle, alternativa, nego se premešta u predsoblje vlasti, s tim da (budući da smo mi, Srbi, narod ponositi i neprejebivi) tobožnja opozicija u predsoblju vlasti (naoko) ne povija grbaču i (privodno) ne moljaka, nego optužuje, bogoradi i pičkara, što se svodi na isto kao i u slučaju klasičnog antišambriranja, jer srpskim antišambrerima – umal ne napisah „šanerima“ – (svih boja) ne pada na pamet da nešto poprave u odaji vlasti, nego samo žele da pošto-poto nahrupe unutra. Ima li ova priča naravoučenije? Ima, jašta! Evo ga. Ako, gospodo opozicioni lenjivci i dažalučari, hoćete slobodne medije, napravite ih, a nemojte „oslobađati Vučićeve“. Ako pak hoćete nezavisne i slobodne institucije, u toj stvari imate moju podršku, ali onda počnite da ih pravite dok ste još u opoziciji, umesto što u predsobljima ovih (ne)postojećih čekate da se tirjanin strmopizdi, pa da se vi vratite na mesto zločina.