Av, av, av, samo da je Tito zdrav

Ne sumnjam, takođe, da bi mi predložio i desetak zvučnih imena kojima se ta ideja nipošto ne bi svidela. Miladin Kovačević, alijas Jaša Grobarov, vaistinu beše jedan od najživljih likova u beogradskoj književnoj čaršiji. Toliko je bio živ i do te mere je bio Jakov Grobarov da je samoga sebe bacio u zasenak. Svi su ga znali kao Jašu, nije čak trebalo dodavati ni Grobarov, malo ko ga je znao kao veoma ozbiljnog pesnika i pripovedača. Nije, ruku na srce, ni bilo za očekivati da ga okolina uzme za ozbiljno kad ni on samog sebe ni okolinu nije uzimao za ozbiljno. Naročito ne okolinu – mislim na književni mejnstrim establišment sastavljen većinom od teških daveža i dramosera, teških, namrgođenih ljudi sa fiktivnom misijom.

Mora da je davnih dana, odmah po dolasku u Beograd, Jaša, pronicljiv kakav je bio, ukačio kako u prestonici stvari stoje, pa je čitavu stvar okrenuo na veselje, da ne kažem baš – na zajebanciju. To ga je koštalo društvenih priznanja i malograđanske udobnosti, ali je zauzvrat imao, za ovdašnje prilike retku slobodu da popu kaže pop, a bobu bob. Trebalo je vaistinu biti slobodan, pa za vreme Titovog bolovanja, pred tužnim skupom visokih funkcionera uzviknuti – av,av, av, samo nek je Tito zdrav. Rukovodioci su se posle odrekli Tita, ali Jaša nikada nije. Tu slobodu je, kao i mnoge druge, Jaša je poskupo plaćao. Za vunenih vremena svako malo je bio apšen i sprovođen u Padinjak, ali – po sopstvenom priznanju – nikada nijednom sudiji za prekršaje niti ijednom milicajcu ništa zamerio. Niti se smatrao disidentom. Niti je patio od manije gonjenja. Niti je podozrevao od Udbe. Niti je pokazivao makar i najmanji interes za politiku. Sve do onih protesta iz devedeset šeste, sedme, kada se vrlo aktivno pomešao sa protestujućom studentarijom. Posle (delimičnog) uspeha protesta, Jaša se još aktivnije povukao u svoj intimni svet, u – i od ljudi i od smisla – sve ispražnjeniji Bermudski trougao, znate na koji deo Beograda mislim, da ne zalazim u sitna crevca.

Odlazak Jaše Grobarova sa životne, književne i beogradske scene definitivno je označio kraj jedne blistave beogradske epohe koja se, u to sam siguran, više nikada neće ponoviti. Jašu sam poslednji put video proletos, kada sam imao veliku čast da sa njim razgovaram za dokumentarni film o njemu i njegovom životu. Već je bio žešće bolestan, ali se svojski potrudio da ne izgleda tako. Razgovor je vođen – gde drugde – u jednom restoranu. Sedimo tako, prilazi kelner, kaže izvolte, a Jaša će: Kakve sokove imate. Kelner, šta će, kud će, počne da nabraja spisak sokove, a Jaša kaže: Divni su vam sokovi, ali vi meni donesite pelinkovac. Živeli, Jašo.