Da sam nekim slučajem politička stranka, gledao bih da ne učestvujem na lokalnim izborima u Boru, a ako bih već, prestiža radi, morao, molio bih Boga da ne pobedim. Među tzv. „gradovima srednje veličine“ u Srbiji, Bor je nesumnjivo šampion beznađa i opustošenja, iako je i u ostalim stanje veoma loše. Da se ne lažemo: katastrofalno je. To nezaustavivo propadanje „srednjih“ gradova, koje je koincidiralo sa propašću srednje klase, posledica je apsurdne politike centralizacije koja se ovde kontinuirano vodi od Osme sednice do dana današnjeg. I dan-danas opsednuti fantomom teritorijalnosti, još uvek snivajući u potaji (da se EU Vlasi ne dosete) Veliku Srbiju, naše nesposobne političke elite su uspele da stvore samo Veliki Beograd, tradicionalno zborno mesto svih Velikosrba i Megapatriota.
Sažeto, ta se politika može definisati kao sečenje grane na kojoj se sedi. Naši stratezi i državotvorci podsećaju na one Čehovljeve junake koji zapuste ogromno imanje, pa terevenče po kućama i palamude o besmrtnosti, poeziji i anarhizmu dok ne dopadnu dužničkog ropstva ili prosjačkog štapa u Moskvi. Koja se, gle, – uoči revolucije – beše razbaškarila i raširila na podobije manjeg slovenskog brata Beograda. I tako je taj krčag išao na vodu dok ga nije razbio Vladimir Ilič.
Slično je, vele istorici, bilo i sa Parizom uoči Komune. Sela opustela, provincijski gradovi se ispraznili, a Grad svetlosti narastao dok se na kraju nije pojavio Rogonja sa računom. Ovo nipošto ne znači da naše glavešine treba da strahuju od revolucije i giljotina. Posle revolucije ološa sa kraja osmadesetih, tokom koje je zauvek srušen kulturni poredak (a sa njim i svi drugi), ovde više nema društvene sile koja bi se odvažila na prevrat. Doduše, zahvaljujući Koštuničinoj patriotskoj i principijelnoj politici umalo da nam se dogodi revolucija huligana. To nas je mimoišlo samo zato što navijači i razbijači nisu u stanju da makar i primitivno politički misle i što nisu shvatili da im je – posle Mitinga za Kosovo – apsolutna vlast bila nadohvat ruke.
Ali ako neće biti revolucije, to ne znači da delije i đuvegije treba da se opuste i uživaju u vrtovima napljačkanih para i dobara. Jok, more. Involucija, u koju je Srbija duboko zagazila, dugoročno je subverzivniji i opasniji proces. U konačnom ishodištu – na koje se ne mora dugo čekati u sveopštem ubrzanju događaja – iz naoko entropičnih involutivnih procesa (koji izgedaju kao dušu dali za neodgovornu vladavinu i pljačku) u jednom momentu nastaje stanje rata svih protiv svih. To je, da se razumemo, rat niskog intenziteta i najčešće ne donosi više nasilnih smrti nego što ih i inače u Srbiji ima. Taj rat je, u suštini, već počeo. Policajci kao telohranitelji mafijaša, pojava koja se ovde posmatra kao izuzetak i sitna anomalija ukazuje na tendenciju da će „eksperti“ svih fela vrlo brzo potražiti boljeg poslodavca. A biće ih tušta i tma. Naučna i tehnička elita je to već uradila i udomila se po prosperitetnijim državama. Evo, Borani se ponadali da će im Dinkić napraviti neku fabriku i da će njihov grad malo živnuti. Kako ja vidim stvari, Mlađan se tu onoliko angažovao da bi popravio svoju poziciju u Beogradu. Kome, da tako kažem, puca prsluk za Bor.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
