Bacanje živog blata

U vama je sad bezbeli uzavrela junačka krv naših predaka (sklonih prečicama kao i mi, njihovi potomci) pa ćete verovatno većinski optirati za revoluciju, ali pre nego što krenete na ustanak, viđite ovog vraga: revolucionarni put zahteva mnogo više discipline (po pravilu – gvozdene) i mnogo viši stepen organizovanosti nego što je to slučaj sa sistemskim strankama.

Nemoguće je i protivno – ne samo pameti nego i fizičkim zakonima – voditi političku borbu protiv velike, disciplinovane i organizovane partije šačicom off shore strančica, koje, kao i njihove sestre, kompanije, imaju firmu, pečat, potpis, predsednika, nekoliko statista i ništa više.

Reći to javno ne znači samo daba krečiti, nego – saglasno lekaru specijalisti i piscu zakasnelih pisama redakciji, Jankoviću (ne mešati ga sa Sašom) – „bacati blato na opoziciju“. Sitno mi piše specijalista, citiram: „njemu (tj. meni) ne odgovara nijedan živi opozicioni lider, ni jedna jedina opoziciona stranka“ . Tu je specijalista dibidus u pravu. Ne samo da mi ne „odgovaraju“ opozicioni „lideri“ i metafizički entitet zvani „opozicija“, nego me uopšte ne interesuju, mene zanimaju POLITIKE, u datom slučaju apsolutno nepostojeće, osim ako kao politiku ne shvatimo tridesetak zamašćenih, kucanih strana praznoslovlja, opštih mesta i političkih i ekonomskih nesuvislosti.

Ako je 700.000 esenesovaca uspelo da se solidno organizuje sa Vučićem kao motivacionim i kohezivnim faktorom, a ako tobožnja „bolja Srbija“ nije u stanju da oko ideje zakonitosti, proceduralnosti i institucionalnosti u dve-tri novoosnovane stranke okupi makar 350.000 aktivnih članova, o čemu se tu onda radi ako ne o čekanju da „nam“ se dogodi čudo, narod ili vođa, fenomeni, dakle, koji nam se već dvesta godina događaju i koji se svaki put pokazuju sve pogubniji po istoriju i život.

Ja uopšte nisam pesimista, stvari zapravo nezadrživo idu u pravcu političkog otrežnjenja i neizbežnosti osnivanja pomenutih stranaka – ovo što gledamo (i što, još gore, gleda nas) samo je poslednji stadijum raspadanja jednog nakaradnog modela, kako vladanja, tako i opozicionog delovanja zasnovanog na vulgarizovanoj metafizici Kosova, pravde, nepravde, samoviktimizaciji i sveopštem plačipizdarenju.

To se, naravno, neće dogoditi brzinom (svetlosnom) koja bi „odgovarala“ očekivanjima i potrebama nezadovoljnika i blanko buntovnika koji bi da pobede u fudbalskom derbiju, a koje fudbal ne samo da ne interesuje, nego ni na teren neće da istrče.