Bankrot

 Zašto je – ponovo postavljam pitanje – Milanski edikt važniji Srbiji i Srbima nego Italiji i Milanu? Da je počem na vlasti Jego ex Sijatelstvo, znalo bi se u kom grmu leži zec. Prekonoć bismo postali „lideri hrišćanskog sveta“. Namerno ne lamentiram nad nedomaćinskim trošenjem para. Suma straćena na Konstantinovu proslavu mačiji je kašalj u odnosu na sume koje svakodnevno nestaju – što bi rekli u mom zavičaju – ko jaja s groba. Ne bi, međutim, valjalo da proslave poput ove postanu manir. Evo recimo verovatno se bliži neki jubilej čuvenog velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, naše gore lista, koji je uspeo u inostranstvu. Hoćemo li Sokolovićev jubilej proslaviti pompeznije nego što će to učiniti Turci? Ili možda nećemo? Ne bi bilo zgodno! Zbog vladike Rada, cetinjskog jasnovidca. Jeste da je paša bio naš čovek, ali je bio i poturica, a takvi su dostojni samo istrage.

Dobro, manje-više sve države ovoga sveta počivaju na spektakularnom kiču, zašto bi naša bila izuzetak, tim pre što je svetski lider na tom polju. Nije to od juče, cenjeni publikume. To nam je u genima. Usuđujem se reći da je suma utrošena na Konstantina sitna riba pljuckavica u odnosu na milione koji su u SFRJotu traćeni na organizaciju Štafete mladosti i završne sletove na stadionu JNA. Pa što onda nisi zakerao, mogao bi reći neki namćor. Eh, zašto nisam? Pre svega, u ono vreme nije bilo Panovića, a nijedan se ondašnji urednik ne bi usudio da objavi ništa osim hvalospeva. Osim toga, sve da se i moglo kritički pisati o Štafeti mladosti, čisto sumnjam da bih se latio pera. Sad ću da vam kažem zašto?

Zato, dame i gospodo, što se u ono doba isto tako štedro kao u štafete i sletove ulagalo i u takozvanu visoku umetnost. Da, da, za vreme nenarodnog, komunističkog režima, režim je finansirao i potpuno nerežimske filmove, pozorišne predstave i knjige. Ali bilo je zabrana, graknuće namćori. Jeste, fakat, bivalo je, bila su to vunena vremena, ama pre zabrane filmovi su bili snimani, a knjige objavljivane, a znamo da filmske trake i rukopisi ne gore. Sve što je bilo zabranjeno pre ili kasnije bi dočekalo svojih pet minuta. Prazna je apsolutna sloboda stvaralaštva ako nisi u stanju da je iskoristiš. A takva je, isprazna i jalova, umetnička sloboda u Srbiji, to jest četvrtom Rimu, čiji je Senat ove godine za finansiranje filmskih projekata izdvojio 0 (i slovima – nula) dinara. Drešite, more, kesu senatori, pa posle zabranjujte. Ovako više ne ide.