Beogradska disharmonija

Ja sam maltene svakodnevno izveštavao sa Radoševih dana, slao SMS-ove Overlordu i pročim nadležnim; „Danas“ je Ljušićevim danima posvetio jedan uvodnik i jedan poveliki tekst. I niko drugi. Više se o planiranoj seči knjiga čulo u okolnim državicama (a i šire) nego u našem vilajetu. Nosio sam se mišlju da napišem SMS Tasovcu, popečitelju takozvane kulture, ali sam brzo uvideo da bi tek to bio ćorav posao. Kud se dede onaj razbarušeni vožd Filharmonije koji je svako malo uveseljavao javnost duhovitim doskočicama i dubarama? Izgubi se u lavirintima Beogradske disharmonije. Izgleda da je onaj cinik bio u pravu. Vlast kvari čoveka. Apsolutna vlast ga apsolutno kvari. A mala vlast, mala vlast ga samo malo pokvari. Tek koliko da zaćuti.

Blaženopočivši pisac i reditelj, Živojin Pavlović, svojevremeno je izrazio zdravu sumnju u pogledu spremnosti (i sposobnosti) Srba za politički sistem parlamentarne demokratije. Nije mu ta sumnja naišla na lep prijem u beogradskoj čaršiji, a naročito ne u Klubu književnika, rasadniku demokrata, cinkaroša i seratora. Ali vreme je pokazalo da je Žika bio u pravu. Ja bih dodao da je premalo bio u pravu. Mi nismo dozreli ni za politički sistem socijalističkog samoupravljanja. Preterujem? Jok, more. Baš bih voleo da vidim direktora Službenog glasnika iz SFRJotovog vakta koji bi se odvažio da u makulaturu pošalje par stotina hiljada knjiga, osim, naravno, ako nisu bile zabranjene. Fakat, sekao je Tito, ali Tito, braćo i sestre, Radošu nije ni do kolena. Neka se oglase Ljušićeve polukolege, istoričari književnosti, neka izračunaju, sumnjam da će broj knjiga isečenih tokom četrdeset i pet socijalističkih godina premašiti cifru od pet stotina. A Radoš, Radoš će za dan iseći najmanje dve stotine hiljada. Komada, tako on to računa.

Lepo reče Novica Milić pre neki dan – Radoš je Radoš, ama uopšte nije problem u tome što je Radoš – Radoš, nego što smo mi mi, jebo ti nas. Radoš seče knjige zato što je lukavstvom seljačkog uma dokonao da mu se može i da mu niko neće stati na put. Da je dokonao drugačije, ne samo da ne bi sekao knjige, nego bi svaku od sečenju namenjenih tri puta doštampavao. A to, čestnejši đuturumi, znači da se mi kao društvo nismo pomakli iz doba knjaza Miloša, koji je radio šta je hteo, a kome niko nije oponirao. Uprkos, međutim, tome što Kodža nije bio doktor nauka, njemu ni u snu nije padalo na pamet da uništava knjige, nego je onako nepismen (i čipav) drešio kesu ne bi li se što više knjiga pečatalo. Overlorde, kupi Politiku, ali je nemoj čitati, nego napravi molersku kapu. Džaba krečiš, pa bar da ti jupol ne pada na glavu.