Beogradska šuma

Dakle ovako. Pre dve-tri nedelje u carigradski konzulat Saudijske Arabije ušao je novinar DŽamal Kašogi, ali iz konzulata nije izašao jer su ga u konzularnim prostorijama – a zato što je imao običaj da psuje kralja – savatali muhabarati (na arapskom muhabarati znači udbaši prim. a.), zadavili ga i iseckali na komade. Obaveštavajući se o tom „nemilom događaju“ iz novinčina kosa mi se u jednom trenutku podigla na glavu jer pročitah da je diplomatska vreća sa istranžiranim Kašogijem završila u – Beogradskoj šumi.

Kosa mi se nije digla sasvim neosnovano jer su beogradske šume i njihova okolina nadaleko poznate kao poslednja odredišta lica koja se eufemistički vode kao nestala, a nije naročito nepoznata ni bliskost Udbe sa arapskim Muhabaratima. Naprosto mi je laknulo kad sam video da se inkriminisana Beogradska šuma ne nalazi na ušću dvaju reka ispod Avale, nego u Stambolu. Bilo kako bilo, globalna selendra na čelu sa SAD zdravo se uzibretila, a sveopštem ibreteniju se pridružio i naš zaselak, pa i moja malenkost koja je ovako kontala: ako su diplomatska predstavništva postala mesta zločina, šta tek očekivati od klasičnih mesta zločina. I pročaja.

Kad, ne lezi vraže, u prošli četvrtak pročitah u „Vremenu“ tekst Miše Vasića na rečenu temu i kosa mi se ponovo diže na glavi jer iz teksta doznadoh da ni naša diplomatska služba vaktile nije bila s raskida da zadavi, istranžira i u kiselini rastvori osobu za koju postoji osnovana sumnja da je sklona psovanju kralja ili – u datom slučaju – odavanju kraljevih tajni.

Piše Vasić, a treba mu verovati jer je on „obično dobro informisani izvor“, da je nekada, na nekog službenika neke naše ambasade u tamo nekoj zemlji pala sumnja da dušmanima odaje neke tajne, pa je, po naređenju „odozgo“, šef DKP potčinjenima naredio da osumnjičenog zatuku u podrumu DKP, da njegov leš rastvore u HCL-u i da posle sve to prospu u kanalizaciju, valjda su videli da se tako radi u špijunskim filmovima.

Prvi deo zadatka, likvidaciju, potčinjeni su „odradili“ kao od šale – bar za to imamo specijaliste – ali je već kod drugog dela, rastvaranja tela u kiselini, nešto zapelo tako da se – piše Miša – po rezidencijalnom kvartu N. N. države nedeljama širio nepodnošljiv smrad. Kako je to zataškano, kako se na kraju završilo – to ću pitati Mišu čim ga vidim (nadam se uskoro) – za sada se zna samo toliko da je osumnjičeni glavu izgubio na pravdi Boga, a da je tajne odavao jedan drugi zaposlenik, koji je najverovatnije i ocinkario pogubljenog, a koji verovatno i dan-danas živi u zemlji kojoj je odavao tajne i svaki dan pali sveću pred slikom onog našeg podnarednika.