Sve se nešto pitam: kakvo li bi nam sudstvo bilo da nije reformisano? Pa razmislim malo i nekako mi lakne na duši kad shvatim da bi bilo isto. Evo, bližim se šezdesetoj, a ne znam ni sam koliko gromoglasno najavljivanih reformi pamtim. Kako ono neko lepo reče, „talog iskustva“ me je naučio da u ovoj zemlji – svejedno da li je trenutno monarhija, komunistička satrapija ili višepartijska diktatura – „reforme“ uvek budu korak nazad. Počev od onih legendarnih Titovih, zaključno sa najnovijima.
Na kraju, kao paranoik od karijere, morao sam da izvedem zaključak da u Srbiji cilj „reformi“ zapravo i jeste pogoršanje stanja stvari. Kao što rekoh, ja sam paranoik, ali, svejedno, čak bi se i lakomisleni posmatrač teško otrgnuo utisku da je onoliko nahvaljena reforma sudstva smišljena s ciljem da uguši slobodu štampe, da zastraši stanovništvo i da legitimiše kriminal. Kako drugačije protumačiti oslobađajuću presudu za siledžiju koji umalo nije na ulici silovao devojku, presudu koju je donela ista ona kadinica što je oslobodila stadionske nasilnike i Brankicu Stanković uputila na privatnu tužbu.
Iz popečiteljstva pravde do javnosti su doprle stidljive najave da će ta sudinica biti, je li, razrešena. Ali iz obaveštenijih izvora se čuje da ta stvar sa razrešenjem uopšte neće ići lako, da je za kadinicu zalegla i ala i vrana i da su popečiteljstvo i pravitelstvujušči sovjet u mučnim pregovorima sa sivim eminencijama iz još sivlje zone. I da se lako može dogoditi da onaj moj vuk – a ima već 450 kila – opet pojede magarca. Nešto je, braćo, trulo u kadiluku danskom. Kao oldajtmer iz komunističkih vremena, ja se na razumem mnogo u institucije sistema, više, apelacione, srednje i dugoročne sudove i ostale trice i kučine. Ali u neke se stvari razumem. U literaturu, ako ni u šta drugo. Kao ekspert za tu oblast, mogu da kažem sledeće: naš je pravosudstveni sistem po svemu sudeći pravljen na osnovu Kafkinog „Procesa“. So, što rekao Milan Panić, pročitajte taj sjajni roman i onda će vam biti potpuno jasno kako je moguće narediti rušenje prestonice i biti idol javnim tužiocima i kadijama – nedodirljiv takoreći – a sa druge strane može vam se desiti da vas siluju i opljačkaju, pa da vas upute na privatnu parnicu. Jer: „ne postoji delo“.
Stvar se može objasniti dvojako. Ili su kadije i kadinice, javni tužioci i tužibabe nečim ili nekim zastrašene, pa se ne usuđuju da sude kao što su sudili car Dušan i Kraljević Marko (ni po babu ni po stričevima) – što je jako loša vest jer nam govori da postoje „centri moći“ jači od države – ili se pak i reformisano nam sudstvo vratilo uhodanoj praksi deljenja „mitološke“ pravde po kafančinama. Šta god da je po sredi, nije dobro i dodatno srozava ionako srozani ugled ove države čiji telali za sve probleme optužuju Vatikan i globalizaciju. Vidimo da ima problema i sa namicanjem svedoka u procesu protiv ubica Brisa Tatona. Optuženi „namiguju“, a to je u srpskom pravosušu olakšavajuća okolnost. Za budući razvoj stvari. Recentne sudske brljotine nisu problematične samo zato što će oštetiti Janka ili Marka, bego zato što odašilju nedvosmislene poruke kriminalcima da – reformama zahvaljujući – mogu da rade šta im padne na pamet. A ja sam spreman sa svakim da se kladim, u šta god hoće, da će nam kadinica Milinović i u ubuduće deliti pravdu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
